Жарко Убипарип: У Војводини сам добио и браћу
Каже да ни у најлуђим сновима није могао ни да замисли да ће једног дана уз клупски трофеј у рукама држати и МВП награду. Али, исто тако вели да су за то у том моменту били заслужни његови саиграчи – или, како их он зове, браћа. Истиче и то да је трофеј био изнад свега, а лична награда само мали подстицај за даље. Жарко Убипарип прави је пример како рад, ред, дисциплина, стално учење, истрајност и жеља могу довести до циља – чак и када из једног потпуно другачијег система прелазите у нови и када, бар у односу на своје вршњаке, можда мало касније него што је уобичајено, постајете део највишег ранга професионалног спортског такмичења.
Имао је 21 годину, када је универзитетску канадску одбојку заменио Суперлигом у Србији. Након две године у Краљеву и освојеног пехара Купа Србије са Рибницом, преселио се у Нови Сад, где је у другој сезони носећи црвено-бели дрес, са једном новом Вошом освојио Суперкуп и Куп Србије и придодао томе и МВП награду. Но, саиграчи и он урадили су и нешто много важније, освојили су игру, расли су и сазревали у један истински тим, у породицу у којој се дише једним плућима, у којој ти верујеш другима и они верују теби.
Веровали смо од почетка. Можда нисмо могли да гарантујемо да ћемо све ово урадити, али нисмо сумњали у то да можемо – почиње причу Убипарип: – Знао сам да ћемо сви бити млади и жељни доказивања. Био сам спреман да дам максимум, како због себе, тако и због тога да будем што више ту за своју екипу. Мислим да је било све само питање тога да ли ће се коцкице склопити. Били смо храбри, а храбри заслуже и срећу.
Како вели Жарко, међусобно поштовање било је основа свега.
И лично сам од првог разговора са тренерима стекао утисак да верују у мене и зато сам се давао сто посто. Лепо је када имаш људе који верују у тебе, па ти још више хоћеш да се одужиш. Марко и Синиша имали су ауторитет, били су поштени према нама и зато смо желели да им вратимо на неки начин – каже Вошин примач и наставља: – Ми који смо условно старији нисмо наметали ауторитет, али су нас поштовали млађи саиграчи. Нисам се правио да нешто знам, желео сам кроз тренинге и рад да покажем како треба да се ради када си у првом тиму. Када добијеш прилику да играш у првом тиму Војводине то је стварно нешто невероватно. То је привилегија и верујем да су момци до сада то схватили. Од првог дана најмлађи су радили сто посто, нису су жалили и држали смо се заједно.
Вера и тимски дух некако су кроз целу сезону били као „лајтмотив у најлепшим песмама и причама“.
Веровали смо да можемо много тога, али Суперкуп је и конкретно дао ветар у леђа. Сећам се, већ тада смо били спремни да се боримо сто посто, а тренер нам је пре тог меча рекао „момци како год да се ова утакмица заврши, тренер вас води на пиће“. Све то нам је дало снагу. Не могу рећи да је један играч вукао, мислим да смо заједно радили све. И они на терену и они ван њега. Међутим, и након тога знали смо да нема опуштања, да у сваку утакмицу треба да улазимо сто посто. Знали смо како и шта треба да радимо.
Убипарип сматра да су, када је лига у питању, први део сезоне и почетак другог дела одиграли боље. И оно што је најважније, увек су се борили, чак и када их није ишло. Много пута та борба донела је мечеве за незаборав и велике победе после пет сетова.
Били смо физички спремни, али и психички, јер кад уђеш у пети сет, није толико ни до тога колико јако удариш лопту, него колико паметно одиграш. И сваки пут када бисмо играли пети сет, сетили смо се како смо радили пре тога и помислили „хајде још једном“. И тако је и било. Све до плеј-офа. Нажалост, у том моменту није могло још једном. Жао ми је што се тако завршило, али мислим да треба да будемо срећни и захвални зато што смо узели два трофеја. Колико год да је било тешко тренер је увек говорио да морамо да се држимо заједно, да будемо тим. Све што смо урадили ове сезоне, урадили смо зато што смо били тим. И ако ћемо тако изгубити изгубићемо као тим и окренути се новој сезони и новим изазовима.
На питање када је био најсрећнији ове сезоне, Жарко нема дилему.
Најрадоснији сам био када смо узели Суперкуп и Куп Србије. Нема ништа лепше од тога да са тимом подигнеш трофеј, а онда још и да добијеш МВП награду. Поготово што ме је у Обреновцу изнанадила породица. Сећам се, седео сам у у свлачионици, Андреј ми је пришао и рекао ми да тренер хоће нешто да ми каже. Размишљао сам у себи шта сад хоће да ми каже, ваљда ми је све рекао до сада. Ушао сам у салу и видео маму и тату на терену. Мама је почела да плаче, ја сам исто коју сузу пустио, а тата се збунио, није знао шта да каже. Нисам их видео неких пет месеци и нисам знао да долазе.
Није ми било свеједно и можда ме је то мало пореметило, али сам брзо рекао себи да сада морам још јаче, за екипу и за њих. И само бих додао нешто, нисмо имали срећу, него квалитет. Заслужено смо урадили све и подигли два пехара.
Осим квалитета, Вошу је до добрих резултата водио тимски дух, без сумње најбољи тимски дух на домаћој сцени. Заједништво и породицу градили су и подизали од старта.
Од првог дана се све само наметнуло. Сваки играч има свој карактер и став и према томе смо се сви и поставили у тиму. Ђога је увек насмејан, весео, баца форе, подиже екипу, Лука увек прича дешавања, догађаје из живота и када ти се неко тако отвори онда то поверење и приче прелазе на све нас, на екипу. Одмах осетиш да ти је тај неко брат и знаш да ти у сваки изазов и борбу идеш са браћом – прича Жарко и наставља: – Што се мене тиче, ја сам можда више смирен, волим да их слушам док причају и зезају се. Рудића сви поштују, најдуже је ту. Жаре је био најискуснији, има сезона колико Лука и Матија имају година. Он и Лаки су увек били спремни да уозбиље ситуацију, али и понекад да дају добронамерну критику. Елезовић је био задужен за звучник и он је пуштао музику, али је Ђога волео да се умеша. А шта се пуштало? Па, буквално, све живо – кроз осмех прича Жарко.
Једна је сезона за Војводином – сезона коју ће сви памтити и која ће, без сумње, дати ветар у леђа за нове изазове.
Презадовољан сам. Од почетка ми је било прелепо. Уживао сам док сам играо, док сам тренирао и док сам се дружио. Одиграли смо 34 утакмице, без пријатељских, а укупно скоро 50. Толико мечева много ће нам значити за напредак, искуство и за следећу сезону. Не бих ништа мењао, само бих желео да кроз све ове трофеје и победе растемо, да ношени тиме од августа радимо још јаче. И да увек једни друге подсећамо да, ако будемо имали исти приступ свему, можемо још лепих ствари урадити и следеће сезоне. Још једном хвала тренерима и клубу што су нам дали прилику. Мислим да смо им се одужили. Стварно бих желео само да наставимо на исти начин и да будемо тим, јер на крају крајева то заиста јесте најбитније – бити тим – закључује Жарко Убипарип.
