Graðanski list wrote:
Imenovani s kokicama
Godine 1970. ili '71. Vojvodina je igrala u Zagrebu za Ligu šampionu. Èajkovski je tad bio trener. Sedeo sam u kiosku kad su naišle mušterije: "Malajac, hajde s nama u Zagreb na utakmicu." Pripremio sam robu, zakljuèao kiosk. Sedosmo nas èetvorica u škodu, 5.000 dinara po glavi tamo i nazad. Pretresaju nas na ulazu, ja s korpom. Redari pitaju šta je to, a ja: "To su sendvièi, mi smo navijaèi Vojvodine." Uneo sam robu bez problema. A kada smo izlazili, brate moj, cigle na nas. Bilo je napeto i tada.
Bata Paskaljeviæ
Na stadionu sam prodavao sportske zanimacije, a poèeo sam 1952. Tada je milicija nosila sablje i na konjima održavala red. Radilo je po deset blagajni, a karte su se kupovale deset dana unapred. Po utakmici, prosek je bio od osam do 12.000 gledalaca. Moglo se zaraditi. Vojvodina je tada imala više navijaèa nego Zvezda. I danas u kiosku èuvam Medinu fotografiju prepunog stadiona.
I na sajmištu je bila sportska hala, a tamo sam prodavao semenke, susam orasnice, èokoladice, kandirano voæe... Otišao da radim jednog dana, kad ono sva deca vièu: "Malajac, Malajac!" Tada sam stanovao kod tetka Nade i nisam imao televizor. Isprièam gazdarici kako me zovu, a ona æe: "Doði kod mene u subotu oko osam sati." Kad ono, pokojni Bata Paskaljeviæ u nekoj seriji prodaje susam orasnice u nekom školskom dvorištu, a zove se Malajac.
Kada sam, 1967, otvorio kiosk kod stadiona, iskoristio sam naziv "Kod Malajca" kao reklamu za firmu. Kasnije sam uzpoznao Batu i rekao mu: "To sam od tebe zaradio, kao da si mi kum." Bio je to prvi privatni koisk u gradu.
Privatnik
Niko bolje od mene ne poznaje Novi Sad. Gde god se pojavim, svako me poznaje. Išao si u školu – u školi sam ti prodavao. Išao si na utakmice, opet ja. Išao si na igranke i u kafane, a ja sam ti prodavao prvi kikiriki u gradu. Prvo sam radio u poslastièarnici na uglu ulica Železnièke i Laze Kostiæa. Bilo je vrlo teško. Radilo se od pet ujutro do ponoæi. Žalio sam se æaletu, a on æe: "Nema nigde da je lako." Izdržao sam dva-tri meseca.
Teško je bilo postati privatnik u socijalizmu. Dok smo radili s korpama, vijala nas je milicija, a kada ti jednom uzmu podatke, pišu ti prijavu da ispune normu. I danas pamtim jednu: "Imenovani je na uglu Trga slobode i Njegoševe prodavao prolaznicima semenke od bundeve i suncokreta mereæi ih èašicom. Kada je video da mu idem u susret, razjario se, poèeo da beži i srušio ženu." To me je mnogo bolelo. Žalio sam se više puta, ali sam ipak morao platiti globu – 60.000 tadašnjih dinara, a dao sam i 1.600 za taksu. Verovali su službenom licu.
