Vujadin Boškov
Posted: Tue Nov 25, 2008 6:17 pm
Вујадин Бошков, име које се изговара са дубоким поштовањем. 512 утакмица у црвено-белом дресу и 57 мечева у дресу националне селекције. Никада није започео меч са клупе и никада није био замењен!
Као технички директор освојио је са Војводином 1966. године титулу шампиона, а као тренер разних клубова освајао је шампионате Италије, Шпаније и учествовао у финалима најпрестижнијих европских клубских такмичења.
Личност Вујадина Бошкова обележила је најуспешније деценије историје Ф.К. Војводина. Као играч био је члан „Златне Генерације“ Старе Даме српског фудбала, која је успела да сруши мит о тзв. "великој четворки", а као технички директор успео је да Ф.К. Војводину уздигне у сам европски врх. Због тога, већ је за живота постао легенда међу навијачима. Протеран из југословенског фубала убрзо је постао Месија чији су повратак навијачи жељно ишчекивали, како би Војводину још једном повео ка стазама старе славе и успеха. После петоокотобарских промена нашао се на челу Скупштине клуба, али без реалних овлашћења био је немоћан да учини нешто за бољитак Војводине због чега се повукао у пензију.
Али прво да се вратимо педесет година уназад и да се подсетимо какав је Вујке био као играч.
Вујадин Бошков био је један од оних фудбалера које стручњаци највише цене. У доба кад се налазио на врхунцу, он је био претеча савременог типа халфа. Ако би смо се усудили да му данас нађемо парњака, то би сигурно био халф италијанске репрезентације Фабио Канаваро.
Бошков је ступио на фудбалску сцену смело, тумачећи улогу халфа у својој интерпретацији. Ево шта сам Вујке каже о његовим почецима –"Отац, мајстор колар, издржавао је нас четворо. Тешко је било време, окупација. Играли смо фудбал, дечаци из једне улице против друге улице. То су биле моје прве утакмице, а онда је дошла и она права утакмица. Имао сам тада 14. година. Било је то 1945. месеца маја. У томе дивном месецу су се дешавали најважнији догађаји у мојој фудбалској каријери. Играо сам тако на месту центарфора за екипу Бачке из Бегеча. Противник је била војна екипа из Новог Сада и ја сада чувам једну фотографију са те своје прве утакмице. Ишао сам у гимназију у Новом Саду. Заједно са школским друговима отишао бих понекад на стадион Војводине, али ишли смо без плана, само да видимо играче. Војводина је имала добар тим. Није било довољно терена за подмладак. али чика Дамјан рече једног дана: "Хајдемо људи да и ми оснујемо подмладак. Има ту талентованих дечака.“. И тако је основан подмаладак 1945. или 1946. године. Ја сам играо упоредо и за свој сеоски тим и за подмладак Војводине. Сећам се добро и свог првог гола. Постигао сам га 1945. године за екипу Бегеча, против Кисача. Био је то волеј ударац, а ако вас интересује и резултат, ми смо победили са 3-1. Био сам, углавном, вођа навале или центархалф све до 9. маја 1949. године када сам обукао дрес првог тима Војводине, против Наших Крила. Како сам од вође навале постао играч одбране? То је било на утакмици подмладака Војводине и Еђшега (Јединство, мађарски клуб из Н.С.) 1947. године. Опет сам био центарфор, водили су противници са 3–1 и наш је центархалф био крив за голове. Тренер је тада рекао: "Бошков, врати се назад, од сада си центархалф". Тренер Бане Секулић убацио ме је у први тим директно из подмлатка. И тако, никад нисам играо у Б тиму, нити био резерва, у своме клубу или репрезентацији. На тој својој првој утакмици за сениоре тренер ми је сам одредио месту. Рекао је играћеш десног халфа. Ми смо победили 3-1 и то је био стварни почетак моје фудбалске каријере“. Треба напоменути да је Вујке морао кришом да тренира. Фудбал је до тада био несретан спорт за дом породице Бошков. Наиме, његов старији брат након одигране фудбалске утакмице оболео је од запаљења мождане коре, због чега је касније преминуо. Брижни отац, је бранио Вујадину да тренира, због чега је он своје прве фудбалске кораке направио кришом.
Бошков је као играч био опрезан и није се упуштао у пустоловине; он је у својој зони суверено владао и спутавао активност противничке навале. У његовој игри није било виртуозности, али играч који му је био поверен на чување био је онемогућен. У директним дуелима с противником Бошков је готово увек односио победу. Он је стартовао на "прву лопту", он је настојао да лопту одмах дотури даље, тражећи најбоље решење и избегавајући кратак пас кад год је то било могућно. Играње дугачком лоптом један је од најтежих елемената у фудбалској игри, јер је тешко остварити пуну прецизност, али, преимућство дугачког паса састоји се у томе што се тежиште игре брзо пребаци на слободан део терена и омогућују се корисни маневри управо тамо где су редови противника проређени. То је у ствари био нов стил, нова концепција отварање књиге на њеним најузбудљивијим странама.
У једном великом тиму, који је у то време владао Европом, један ас, мађарски репрезентативац Јожеф Божик, лансирао је нов начин играња халфа. Младом Вујадину Вошкову он је био узор. Божик је вештином мађионичара отварао врата својим саиграчима, упућујући их најкраћим путем према противниковом голу. Мађарски славни тим, који је предводио Ференц Пушкаш, имао је у то време два диригента: Хидегкутија и Божика, који су на свој начин градили игру, организовали одбрану и припремали напад. Они су владали средином терена. Чувена формула 4—2—4 већ тада је била остварена, само се о њој није говорило тако бучно, ни тако опширно, као онда када су је Бразилци лансирали у Шведској, четири године доцније, можда с више префињености и виртоузности од Мађара.
Фудбал није мазио Вујадина Бошкова, мада је његов успон био метеорски. И поред тога што је од почетка своје каријере репрезентативца настојао да буде искључиво "свој тип" и што је освежавао игру корисним потезима, њему је требало прилично времена да нађе самога себе у вртлогу великих фудбалских збивања. Он је од увек тежио да игра „првом лоптом" и да форсира "игру", али су му баш ти потези, поготову у почетку, најмање успевали. Он је био "полетарац" баш у доба пуне ренесансе "магијског чегвороугла". И ма колихо де се трудио да не подлегне његовом утицају, он је прихватао кратак пас као стил у игри, просто зато јер су га на то присилиле све околности које су га окружавале. Изразити играч одбране, офанзиван само у фази напада свога тима, неуморан у свим акцијама, он је тражио себе у свакој утакмици кроз брижљиву анализу своје игре. Био је то дуг процес, али тај упорни човек, висок само 165 см. и тежак 65 кг, иначе аскета, коме је једини хоби лов, на крају је успео да оствари све оно што је желео у фудбалу. Изградио је свој сопствени стил и игру халфа уздигао на највиши ниво савременог схватања фудбалске игре.
У томе му је можда помогло највише то што се од почетка своје каријере веома интересовао за сва питања система, начина играња и тактике. Он је био убедљив теоретичар, оштар критичар, првенствено своје игре и интелигентан стратег.
Вујке није запоставио своје образовање због фудбала. Након завршене Гимназије "Јован Јовановић Змај“, уписао је Филозофски факултет где је дипломирао на групи за историју и географију.
Он је имао срећу да је свршио основну школу фудбала код једног учитеља који је проникао у све тајне фудбалске вештине. Бане Секулић је једно од најславнијих имена нашег фудбала, било је то крило светског гласа, још онда кад је наш фудбал опрезним, несигурним корацима ступао на европску арену.
Пун искуства, одличан, упоран и стрпљив, увек достојанствен и горд, Секулић је као ретко ко умео да освоји своје пулене, можда баш зато што их је задивљавао вештином штоповања, додавања и ударцем главом. Он је био мајстор фудбала и у улози учитеља и само му је снага недостајала па да и у најзрелијим годинама дели лекције и у најтежим фудбалским биткама. Он је окупио групу дечака и створио најбољи омладински тим у Војводини, а највише се поносио баш најмањим асом у екипи — Вујадином Бошковим. Тај шврћа "папир категорије" био је најдисциплинованији и најбољи ученик. Зато га је искусни учитељ сигурном руком водио до фудбалске матуре и онда га препустио самом себи, јер није имао више шта да га научи. Метеорски успон Бошкова објашњава се темељитим школовањем у најбољој школи тог времена у нас.
У осамнаестој години првотимац, у двадесетој репрезентативац, у двадесет и трећој прославио је мали, а у двадесет и шестој велики јубилеј у репрезентацији, у двадесет четвртој обукао дрес ФИФА у Белфасту, а у двадесет и шестој години одиграо петстоту утакмицу за Војводину. Фантастичан биланс, коме још треба додати да је 24 пута узастопно носио дрес са државним грбом.
Са Војводином је 1951. године играо финале купа. У сезони 1956/57. године Војводина је била је другопласирана, 1952/53. године и 1959/60. године освојила је четврто место, а у сезони 1958/59. године била је трећа. У сезони 1957/58. Војводина је стигла и до свог првог европског финала у Средњевропском купу, у ком је на жалост поражена, а две године касније Војводина се пласирала у полуфинале истог такмичења.
На Олимпијским играма 1952. године у Хелсинкију Вујке је био члан државног тима који је освојио сребро, а као члан репрезентације учествовао је на Светским првенствима одржаним 1954. године у Швајцарској и 1958. године у Шведској.
Као што обично бива са вансеријским играчима са наших простора, 1961. године дошло је време да се Војводина и Вујке растану. Своју играчку каријеру наставио је у иностаранству у италијанској Сампдорији. И пре 1961. године Вујке је добијао бројне ласкаве понуде од режимских клубова, али он никада није хтео да напусти црвено-беле и Нови Сад. Након сезоне проведене у Серији А, Вујке је каријеру наставио у швајцарском тиму Јанг Бојс, где је 1964. године завршио ирачку каријеру
Исте године враћа се у Нови Сад, где је на велико одушевљење навијача постао технички директор Ф.К. Војводина. Ту функцију обављаће све до 1974. године.
Бошков, обогаћен личним искуством играња у капиталистичким земљама, свесно је напустио праксу социјалистичког самоуправљања у спорту, која је тада владала у нашем фудбалу и огранизовао је клуб по угледу на западноевропске тимове. Ојачао је инфраструктуру клуба наставком изградње стадиона, постављањем рефлектора и градњом спортског центра у Ветернику (од 1996. године СЦ Ветерник носи име по свом оснивачу Вујадину Бошкову). Вујке је био директор без радног времена, пратио је рад са младим играчима, да ли је подшишана трава, какво је стање на рачуну и да ли играчи професионално извршавају радне обавезе.
Био би премали читав "Хук" када би написали само део анегдота и прича везаних за Вујкета. За писца ових редова најупечатљивија она прича како је успео да направи шампионски тим. Онда, као и данас, Војводина није спадала у ред богатијих и утицајних тимова у држави, тако да су скупа играчка појачања била незамислива. Због тога је Вујке сео у свој Пежо 404 и обишао читаву Војводину, свако село и засеок и фактички без потрошеног динара окупио тим који ће касније харати Европом. Његова филозофија је била да свако војвођанско место има бар једног даровитог играча и да их само треба пронаћи, одшколовати и направити играче од њих.
Резултати нису изостали. Војводина је 1966. године више него убедљиво освојила прву титулу шампиона, 1967. године је стигла до четвртфинала Купа шампиона а 1968. године је догурала до четвртфинала купа Уефа.
Као технички директор освојио је са Војводином 1966. године титулу шампиона, а као тренер разних клубова освајао је шампионате Италије, Шпаније и учествовао у финалима најпрестижнијих европских клубских такмичења.
Личност Вујадина Бошкова обележила је најуспешније деценије историје Ф.К. Војводина. Као играч био је члан „Златне Генерације“ Старе Даме српског фудбала, која је успела да сруши мит о тзв. "великој четворки", а као технички директор успео је да Ф.К. Војводину уздигне у сам европски врх. Због тога, већ је за живота постао легенда међу навијачима. Протеран из југословенског фубала убрзо је постао Месија чији су повратак навијачи жељно ишчекивали, како би Војводину још једном повео ка стазама старе славе и успеха. После петоокотобарских промена нашао се на челу Скупштине клуба, али без реалних овлашћења био је немоћан да учини нешто за бољитак Војводине због чега се повукао у пензију.
Али прво да се вратимо педесет година уназад и да се подсетимо какав је Вујке био као играч.
Вујадин Бошков био је један од оних фудбалера које стручњаци највише цене. У доба кад се налазио на врхунцу, он је био претеча савременог типа халфа. Ако би смо се усудили да му данас нађемо парњака, то би сигурно био халф италијанске репрезентације Фабио Канаваро.
Бошков је ступио на фудбалску сцену смело, тумачећи улогу халфа у својој интерпретацији. Ево шта сам Вујке каже о његовим почецима –"Отац, мајстор колар, издржавао је нас четворо. Тешко је било време, окупација. Играли смо фудбал, дечаци из једне улице против друге улице. То су биле моје прве утакмице, а онда је дошла и она права утакмица. Имао сам тада 14. година. Било је то 1945. месеца маја. У томе дивном месецу су се дешавали најважнији догађаји у мојој фудбалској каријери. Играо сам тако на месту центарфора за екипу Бачке из Бегеча. Противник је била војна екипа из Новог Сада и ја сада чувам једну фотографију са те своје прве утакмице. Ишао сам у гимназију у Новом Саду. Заједно са школским друговима отишао бих понекад на стадион Војводине, али ишли смо без плана, само да видимо играче. Војводина је имала добар тим. Није било довољно терена за подмладак. али чика Дамјан рече једног дана: "Хајдемо људи да и ми оснујемо подмладак. Има ту талентованих дечака.“. И тако је основан подмаладак 1945. или 1946. године. Ја сам играо упоредо и за свој сеоски тим и за подмладак Војводине. Сећам се добро и свог првог гола. Постигао сам га 1945. године за екипу Бегеча, против Кисача. Био је то волеј ударац, а ако вас интересује и резултат, ми смо победили са 3-1. Био сам, углавном, вођа навале или центархалф све до 9. маја 1949. године када сам обукао дрес првог тима Војводине, против Наших Крила. Како сам од вође навале постао играч одбране? То је било на утакмици подмладака Војводине и Еђшега (Јединство, мађарски клуб из Н.С.) 1947. године. Опет сам био центарфор, водили су противници са 3–1 и наш је центархалф био крив за голове. Тренер је тада рекао: "Бошков, врати се назад, од сада си центархалф". Тренер Бане Секулић убацио ме је у први тим директно из подмлатка. И тако, никад нисам играо у Б тиму, нити био резерва, у своме клубу или репрезентацији. На тој својој првој утакмици за сениоре тренер ми је сам одредио месту. Рекао је играћеш десног халфа. Ми смо победили 3-1 и то је био стварни почетак моје фудбалске каријере“. Треба напоменути да је Вујке морао кришом да тренира. Фудбал је до тада био несретан спорт за дом породице Бошков. Наиме, његов старији брат након одигране фудбалске утакмице оболео је од запаљења мождане коре, због чега је касније преминуо. Брижни отац, је бранио Вујадину да тренира, због чега је он своје прве фудбалске кораке направио кришом.
Бошков је као играч био опрезан и није се упуштао у пустоловине; он је у својој зони суверено владао и спутавао активност противничке навале. У његовој игри није било виртуозности, али играч који му је био поверен на чување био је онемогућен. У директним дуелима с противником Бошков је готово увек односио победу. Он је стартовао на "прву лопту", он је настојао да лопту одмах дотури даље, тражећи најбоље решење и избегавајући кратак пас кад год је то било могућно. Играње дугачком лоптом један је од најтежих елемената у фудбалској игри, јер је тешко остварити пуну прецизност, али, преимућство дугачког паса састоји се у томе што се тежиште игре брзо пребаци на слободан део терена и омогућују се корисни маневри управо тамо где су редови противника проређени. То је у ствари био нов стил, нова концепција отварање књиге на њеним најузбудљивијим странама.
У једном великом тиму, који је у то време владао Европом, један ас, мађарски репрезентативац Јожеф Божик, лансирао је нов начин играња халфа. Младом Вујадину Вошкову он је био узор. Божик је вештином мађионичара отварао врата својим саиграчима, упућујући их најкраћим путем према противниковом голу. Мађарски славни тим, који је предводио Ференц Пушкаш, имао је у то време два диригента: Хидегкутија и Божика, који су на свој начин градили игру, организовали одбрану и припремали напад. Они су владали средином терена. Чувена формула 4—2—4 већ тада је била остварена, само се о њој није говорило тако бучно, ни тако опширно, као онда када су је Бразилци лансирали у Шведској, четири године доцније, можда с више префињености и виртоузности од Мађара.
Фудбал није мазио Вујадина Бошкова, мада је његов успон био метеорски. И поред тога што је од почетка своје каријере репрезентативца настојао да буде искључиво "свој тип" и што је освежавао игру корисним потезима, њему је требало прилично времена да нађе самога себе у вртлогу великих фудбалских збивања. Он је од увек тежио да игра „првом лоптом" и да форсира "игру", али су му баш ти потези, поготову у почетку, најмање успевали. Он је био "полетарац" баш у доба пуне ренесансе "магијског чегвороугла". И ма колихо де се трудио да не подлегне његовом утицају, он је прихватао кратак пас као стил у игри, просто зато јер су га на то присилиле све околности које су га окружавале. Изразити играч одбране, офанзиван само у фази напада свога тима, неуморан у свим акцијама, он је тражио себе у свакој утакмици кроз брижљиву анализу своје игре. Био је то дуг процес, али тај упорни човек, висок само 165 см. и тежак 65 кг, иначе аскета, коме је једини хоби лов, на крају је успео да оствари све оно што је желео у фудбалу. Изградио је свој сопствени стил и игру халфа уздигао на највиши ниво савременог схватања фудбалске игре.
У томе му је можда помогло највише то што се од почетка своје каријере веома интересовао за сва питања система, начина играња и тактике. Он је био убедљив теоретичар, оштар критичар, првенствено своје игре и интелигентан стратег.
Вујке није запоставио своје образовање због фудбала. Након завршене Гимназије "Јован Јовановић Змај“, уписао је Филозофски факултет где је дипломирао на групи за историју и географију.
Он је имао срећу да је свршио основну школу фудбала код једног учитеља који је проникао у све тајне фудбалске вештине. Бане Секулић је једно од најславнијих имена нашег фудбала, било је то крило светског гласа, још онда кад је наш фудбал опрезним, несигурним корацима ступао на европску арену.
Пун искуства, одличан, упоран и стрпљив, увек достојанствен и горд, Секулић је као ретко ко умео да освоји своје пулене, можда баш зато што их је задивљавао вештином штоповања, додавања и ударцем главом. Он је био мајстор фудбала и у улози учитеља и само му је снага недостајала па да и у најзрелијим годинама дели лекције и у најтежим фудбалским биткама. Он је окупио групу дечака и створио најбољи омладински тим у Војводини, а највише се поносио баш најмањим асом у екипи — Вујадином Бошковим. Тај шврћа "папир категорије" био је најдисциплинованији и најбољи ученик. Зато га је искусни учитељ сигурном руком водио до фудбалске матуре и онда га препустио самом себи, јер није имао више шта да га научи. Метеорски успон Бошкова објашњава се темељитим школовањем у најбољој школи тог времена у нас.
У осамнаестој години првотимац, у двадесетој репрезентативац, у двадесет и трећој прославио је мали, а у двадесет и шестој велики јубилеј у репрезентацији, у двадесет четвртој обукао дрес ФИФА у Белфасту, а у двадесет и шестој години одиграо петстоту утакмицу за Војводину. Фантастичан биланс, коме још треба додати да је 24 пута узастопно носио дрес са државним грбом.
Са Војводином је 1951. године играо финале купа. У сезони 1956/57. године Војводина је била је другопласирана, 1952/53. године и 1959/60. године освојила је четврто место, а у сезони 1958/59. године била је трећа. У сезони 1957/58. Војводина је стигла и до свог првог европског финала у Средњевропском купу, у ком је на жалост поражена, а две године касније Војводина се пласирала у полуфинале истог такмичења.
На Олимпијским играма 1952. године у Хелсинкију Вујке је био члан државног тима који је освојио сребро, а као члан репрезентације учествовао је на Светским првенствима одржаним 1954. године у Швајцарској и 1958. године у Шведској.
Као што обично бива са вансеријским играчима са наших простора, 1961. године дошло је време да се Војводина и Вујке растану. Своју играчку каријеру наставио је у иностаранству у италијанској Сампдорији. И пре 1961. године Вујке је добијао бројне ласкаве понуде од режимских клубова, али он никада није хтео да напусти црвено-беле и Нови Сад. Након сезоне проведене у Серији А, Вујке је каријеру наставио у швајцарском тиму Јанг Бојс, где је 1964. године завршио ирачку каријеру
Исте године враћа се у Нови Сад, где је на велико одушевљење навијача постао технички директор Ф.К. Војводина. Ту функцију обављаће све до 1974. године.
Бошков, обогаћен личним искуством играња у капиталистичким земљама, свесно је напустио праксу социјалистичког самоуправљања у спорту, која је тада владала у нашем фудбалу и огранизовао је клуб по угледу на западноевропске тимове. Ојачао је инфраструктуру клуба наставком изградње стадиона, постављањем рефлектора и градњом спортског центра у Ветернику (од 1996. године СЦ Ветерник носи име по свом оснивачу Вујадину Бошкову). Вујке је био директор без радног времена, пратио је рад са младим играчима, да ли је подшишана трава, какво је стање на рачуну и да ли играчи професионално извршавају радне обавезе.
Био би премали читав "Хук" када би написали само део анегдота и прича везаних за Вујкета. За писца ових редова најупечатљивија она прича како је успео да направи шампионски тим. Онда, као и данас, Војводина није спадала у ред богатијих и утицајних тимова у држави, тако да су скупа играчка појачања била незамислива. Због тога је Вујке сео у свој Пежо 404 и обишао читаву Војводину, свако село и засеок и фактички без потрошеног динара окупио тим који ће касније харати Европом. Његова филозофија је била да свако војвођанско место има бар једног даровитог играча и да их само треба пронаћи, одшколовати и направити играче од њих.
Резултати нису изостали. Војводина је 1966. године више него убедљиво освојила прву титулу шампиона, 1967. године је стигла до четвртфинала Купа шампиона а 1968. године је догурала до четвртфинала купа Уефа.