Dobrivoje Trivić
Posted: Sun Jan 31, 2010 8:44 pm
Рођен сам 26. октобра 1943. године у селу Шеварице код Мачванске Митровице. Фудбалом сам почео да се бавим у «Подрињу» из Мачванске Митровице а велик успех у каријери ми је свакако освајање прве титуле шампиона Југославије 1966. године у црвено-белом дресу «Војводине». Поносан сам и на освајање Купа Француске са «Олимпиком» из Лиона 1973. године, јер сам на финалној утакмици против «Нанта'", кога смо победили са 2:1, постигао водећи гол.
Међутим, мој највећи успех постигао сам у дресу репрезентације Југославије када смо постали вицешампиони Европе. Било је то 1968. године у Италији, на финалном турниру Купа нација. Финале смо играли са домаћом реперезентацијом Италије. Први меч је завршен нерешено 1:1, а у другом смо изгубили са 2:0.
За репрезентацију Југославије одиграо сам тринаест утакмица за «А» селекцију, две за младу и једну за «Б» селекцију. Дебитовао сам 18. септембра 1966. године против репрезентације СССР у Београду, а последњи пут сам обукао дрес са државним грбом на утакмици против Румуније З. септембра 1969. године.
У «Војводини» сам играо читаву деценију, од 1965. до 1975.године, и за то време одиграо 311 званичних утакмица на којима сам постигао 102 гола. Од тога су 156 утакмица у првенству и на њима сам дао 30 голова. Последњи пут сам играо у сезони 1974/1975. године, када сам се вратио из Француске, где сам поред «0лимпика» једно време играо и за «Тулуз».
Било је безброј доживљаја који ме подсећају на моје игре у дресу «Војводине», али један сигурно никада нећу заборавити. У такмичењу за Балкански куп играли смо две утакмице са екипом «Гестепе» из Измира. У Новом Саду смо 21. фебруара 1968. године Турке некако победили са 1:0, а када смо се код њих појавили на реваншу, након недељу дана, дочекао нас је прави пакао. Атмосфера је била крајње наелектрисана јер су навијачи домаћег тима, на крцатом стадиону, по сваку цену захтевали победу својих љубимаца. Када смо истрчали на терен, а и касније у току утакмице, чинило ми се да смо дошли поново да водимо Косовску битку! На све стране чуле су се зурле, бубњеви, ратни покличи, а уз њих су на терен бацани разни предмети, највише флаше од алкохола.
У јеку најжешће борбе ја сам имао задатак да што дуже задржавам лопту у ногама и да не дозволим противнику да се разигра. Зато сам био најчешћа мета предмета који су долетали из гледалишта, али и мета играча који нису бирали средства како да ми лопту одузму. Када су ме толико изударали, да више нисам могао да издржим, шутнуо сам лопту из све снаге да оде што даље од мене, да бих могао мало да предахнем. Међутим,лопта је неочекивано полетела ка изненађеном голману и кроз ноге му прошла у мрежу! Тог тренутка ми је кроз главу севнуло да гол треба прославити. Узео сам са терена једну од бачених флаша са алкохолом и натегао оно што је у флаши још остало. Махнуо сам руком према узаврелим трибинама и поздравио избезумљене навијаче домаћег тима. У том паклу смо и на крају славили, са тим мојим наздрављеним голом, неочекивану, али веома драгу, победу.
Међутим, мој највећи успех постигао сам у дресу репрезентације Југославије када смо постали вицешампиони Европе. Било је то 1968. године у Италији, на финалном турниру Купа нација. Финале смо играли са домаћом реперезентацијом Италије. Први меч је завршен нерешено 1:1, а у другом смо изгубили са 2:0.
За репрезентацију Југославије одиграо сам тринаест утакмица за «А» селекцију, две за младу и једну за «Б» селекцију. Дебитовао сам 18. септембра 1966. године против репрезентације СССР у Београду, а последњи пут сам обукао дрес са државним грбом на утакмици против Румуније З. септембра 1969. године.
У «Војводини» сам играо читаву деценију, од 1965. до 1975.године, и за то време одиграо 311 званичних утакмица на којима сам постигао 102 гола. Од тога су 156 утакмица у првенству и на њима сам дао 30 голова. Последњи пут сам играо у сезони 1974/1975. године, када сам се вратио из Француске, где сам поред «0лимпика» једно време играо и за «Тулуз».
Било је безброј доживљаја који ме подсећају на моје игре у дресу «Војводине», али један сигурно никада нећу заборавити. У такмичењу за Балкански куп играли смо две утакмице са екипом «Гестепе» из Измира. У Новом Саду смо 21. фебруара 1968. године Турке некако победили са 1:0, а када смо се код њих појавили на реваншу, након недељу дана, дочекао нас је прави пакао. Атмосфера је била крајње наелектрисана јер су навијачи домаћег тима, на крцатом стадиону, по сваку цену захтевали победу својих љубимаца. Када смо истрчали на терен, а и касније у току утакмице, чинило ми се да смо дошли поново да водимо Косовску битку! На све стране чуле су се зурле, бубњеви, ратни покличи, а уз њих су на терен бацани разни предмети, највише флаше од алкохола.
У јеку најжешће борбе ја сам имао задатак да што дуже задржавам лопту у ногама и да не дозволим противнику да се разигра. Зато сам био најчешћа мета предмета који су долетали из гледалишта, али и мета играча који нису бирали средства како да ми лопту одузму. Када су ме толико изударали, да више нисам могао да издржим, шутнуо сам лопту из све снаге да оде што даље од мене, да бих могао мало да предахнем. Међутим,лопта је неочекивано полетела ка изненађеном голману и кроз ноге му прошла у мрежу! Тог тренутка ми је кроз главу севнуло да гол треба прославити. Узео сам са терена једну од бачених флаша са алкохолом и натегао оно што је у флаши још остало. Махнуо сам руком према узаврелим трибинама и поздравио избезумљене навијаче домаћег тима. У том паклу смо и на крају славили, са тим мојим наздрављеним голом, неочекивану, али веома драгу, победу.
