fkvojvodina.com

Odlomak iz knjige - Jedan od onih života- koja je objavljena 1997. godine

Ulica Vase Stajića dugo je držala do sebe, samouvereno i oholo, a pogledaj je sad?
Klonula, oronula, kao usedelica koja se više ne nada...
Sad bi je mirne duše mogli premestiti negde u Sombor, Osijek ili Suboticu, i niko u njoj ne bi prepoznao onaj elegantni novosadski sokak (najkraći put od centra do stadiona), u kom su se pločnici caklili kao apotekarski pultovi, i kojim smo uvek prolazili lagano, hodočasnički, ne poterujući patike u
kas...
Jer tu su živeli i Vujke i Toza, povrh svega...
Dva Naša Derana koja su ostavila tragove svojih krampona u Nebeskom Šesnaestercu, kao što ono Zvezde izlivaju stope u holivudskim pločnicima...
Boškov Vujadin, Veselinović Todor...
Zavirivali smo u njihove prozore diskretno, sa strahopoštovanjem, primećujući pre prvih komšija da su zavese promenjene...
Vujke, fajter, u dvadesetčetvrtoj u selekciji Evrope, u dvadesetšestoj "pedeseta" u reprezentaciji. Toza, šarmer, večiti strelac lige, tri komada Velsu, tri Austrijancima, tri Englezima, sve utakmica za utakmicom...
Oni su nam pokazali da i sa lokalne stanice ponekad kreću vozovi za oblake...
Kuće su im bile sa iste strane, kao i njih dvojica, ali na potpuno suprotnim krajevima, kao i njih dvojica, jasno da su se i izgledom razlikovale, totalno, kao i njih dvojica, ali mi tad nismo razmišljali o tome...
Videli smo sebe na nekom dalekom stadionu, raširenih ruku, jato plavih dresova kako poleće ka nama kao jato plavih golubova, čuli golmana koji grdi svoju odbranu na stranom jeziku, i žamor publike, šokirane pobedonosnim golom gostiju u poslednjim sekundama meča...
E, momci, momci...
Izgleda da smo mi to sanjali bolje nego što smo igrali?
Nikom iz generacije nije zasvirala himna, niko nije omirisao barut Vemblija, San Sira, Parka Prinčeva, no, svejedno, to ionako više nije bila Reprezentacija o kojoj smo maštali...
I tu su se uvukli Narodnjaci, kao i u sve ostale igre, zbog njih odavno ne odlazim na utakmice...
Fudbal je za mene nepovratno splasnuo kad su umesto Gradskih Mangupa počeli da ga čukaju Seoski Momci, jaki i zdravi, ali sa nenadoknadivim nedostakom asfalta u genima...
Pročitam sastav "Vojvodine", ponekad, navuklo se u ekipu čudnih prezimena, takvih nekad nije bilo ni u sastavima gostujućih timova? Vremena se menjaju, malo šta je kao što je bilo ...
Uskoro neće biti ni gostujućih timova ?
Ne dolaze više "Hajduk", "Olimpija", "Rijeka"...
Koleba se "Vardar"...Velež..."Sarajevo"...
Ostadoše sve sami Domaći? Vreme je da se preispita treba li nam uopšte ono "Gosti" na stadionskim semaforima...
Zamisli: Domaći-Domaći: 0:0 ? Divota, ništa lepše...
Eh...
Do kraja će Ovi Nesretnici zaista napraviti Etnički Čistu Ligu, jedno Veliko Prelo, na kom će se igrati "u gajbu piva", a na utakmice stizati biciklima, traktorskim prikolicama, i okićenim volovskim zapregama punim Cigoša-trubača...
Ma, putuj Evropo, kome trebaš?
Bez nas si kao svatovska supa bez rezanaca...
Još ćeš nas preklinjati da ti se vratimo...

p.s. Ovo sam davno obećao mom prijatelju! Da nam se što pre vrati na forum!

i kao slag na tortu ... http://www.youtube.com/watch?v=IhvPvvOzJQc

Знамо сви да је написао песму за њих. Сигурно би било интересантно да сада објасни због чега је тако нешто учинио?
Причу сам поставио чисто да млађим генерацијама дочарам шта и колико су Вујке и Тоза значили за Нови Сад. Кад сам био клинац колико сам пута ,док сам пролазио кроз улицу Васе Стајића, покушавао да бацим поглед преко познате капје и угледам Вујкета! Тада је Вујке био маг на светској сцени. Протутњао је Европом попут Црвене армије.
п.с. А што се тиче Ђолета, цитираћу само један стих из његове песме- Нема више бенда као Неопланти- http://www.youtube.com/watch?v=MzIrF-H65lw

Evo ja cu da odgovorim zasto je napisao pesmu za njih.Zato sto se izjasnjava kao njihov navijac...

Ne verujem da, recimo, znameniti novosadski estradni umetnici, kao npr Đorđe Balašević, Bane Krstić, Nataša Bekvalac.... ne navijaju za Vošu.Mislim da je u tu njihovu prvu ljubav umešao zle prste veliki novac (a tamo gde je više navijača, više je i novca), tako da deo te pripadnosti, uz povremeno koketiranje sa (njihovom) publikom, kvari veliki broj nula sa nekom jedinicom ispred, uplaćen na bankovni konto.
Ono što meni nije jasno kod Balaševića je to, što se npr javno odrekao svoje divne pesme ,,Računajte na nas", a ne ove - bez obzira što je ona prva, formalno, posvećena jednom čoveku.
Drugo, što nije napisao stihove za antologiju FK Vojvodine.No, svako u životu pogreši više puta.
Ipak, tu grešku je ispravio umetnik velikog ravničarskog srca i duše, sa novosadske Klise, Bane Krstić.
FK Vojvodine je defakto igrački i navijački bila najjača baš posle te, od nekog spominjane, 45te, tj 50ih, 60ih i 70ih godina, dok je krajem 80ih samo otpevala Labudovu pesmu.
Velik broj i najupornijih navijača, već poodavno je napustio (iz raznih razloga, a najviše fudbalskih) Stadion Vojvodine.Da li će se ikada vratiti, veliko je znak pitanja?Mnogo, mnogo treba uložiti u povratak.Suviše mnogo za bilo kog pojedinca. Tako, danas izgleda mnogo realnija opcija (navijača Fk Vojvodine), suze uz pesmu Baneta Krstića:
,,Moje je srce crveno-belo, jer je to boja ljubavi,
Tvoje ću ime po svetu celom, u srcu svome nositi.
Hej, hej Vojvodino, volimo Te mi..."
Hvala Podbari za podsećanje na 2 najveća imena fudbalske Vojvodine.Tako različiti, a tako kompatibilni za istorijski uspeh Kluba
Kad kažem FK Vojvodina, pomislim prvo na Vujketa, Tozu, Vasketa, Krstiće, Simu, Ivoša, Trivića, Takača....pa Ivezića, Nikezića... i onda polako moje nadahnuće pada na visinu horizonta mora .

Što reče Turija sve je bilo lepo dok veliki i zli novac nije umešao prste plus poznavajući našeg najpoznatijeg sugrađanina koliko je gadljiv na te velike i zle novce on bi za iste i Hajduku i Dinamu napisao pesmu pod uslovom da ti novci baš budu veliki i zli i prljavi i što budu prljaviji i veći pesma će biti bolja

Al ne možemo ne priznati i da je priča o Vujketu i Tozi baš prava...