Franja Hirman
Posted: Thu Dec 30, 2010 12:27 am
Можда ни једног тренера Војводине играчи нису толико волели као Фрању Хирмана. По природи благ и добар, тактичан и одмерен, а уз то одличан стручњак, он је освојио симпатије и стекао много пријатеља и другова. Име Фрање Хирмана данас је цењено не само у редовима црвено-белих него и у свим стручним круговима широм Југославије.
Тренерског позива Хирман је хтео да се прихвати 1951. године, када је напустио актив-но играње у Војводини. Међутим, пошто је у првој екипи настала тешка ситуација одласком Веселиновића, Селене и Крстића I у војску, на инсистирање чланова управе и играча вратио се из Зрењанина и заузео своје место вође навале и носио дрес Војводине до 1954. године. Али, још као играч водио је тренинге пионира, аматерски, необавезно, са великом љубављу и одушевљењем. Повлачењем са зеленог поља прихватио се вођења подмлатка, а када се 1956. године тренерским позивом почео да бави професионално, преузео је други тим. Међутим, љубав према оним најмлађима вукла га је све више. тако да је хтео да се искључиво посвети подмлатку. Прекретница је настала 1959. године, када је требало да оде у Вишу тренерску школу у Будимпешту. Само једна формалност онемогућила га је да оде на специјализацију, и он се обрео у Сремској Митровици, пошто се друголигаш Срем нашао у незавидној ситуацији — без тренера. Као гост Митровчана радио је две године са успехом, а затим, јула 1961. године поново дошао у Војводину и стао на чело стручног штаба. Своје велико играчко искуство несебично је даривао млађима.
А искуства Хирмана заиста има. Пуне 22 године трчао је за лоптом, почев од подмлатка зрењанинског Радничког. Уствари, каријеру је почео између статива и пуну годину дана бранио мрежу подмлатка. Међутим, на финалној утакмици јуниорског првенства Зрењанина — 1937. гадине — центарфор његове екипе је повређен, а пошто замена играча није била дозвољена, Хирман је прешао на његово ме-сто, а на гол је стао резервни вратар. Са два Хирманова гола противник је побеђен. Од тада за њега је стално био обезбеђен дрес број девет. Већ исте године Хирман је постао првотимац и пуних десет година водио навалу Радничког.
Формирањем тима Југословенске ратне морнарице — Морнара — Хирман се у њему нашао као центарфор и заједно са Херцегом био ударна снага. Одмах после демобилизаци-је, 1949. године, дошао је у Војводину и ту такође са великим успехом играо до 1954. године. Ту је врло брзо стекао популарност и глас од-личног фудбалера. Његови акробатски скокови, „фелш" ударци и сналажљивост у противничком шеснаестерцу донели су му глас једног од најопаснијих нападача. Постигао је много голова и то врло често изненадним шутевима из даљине. Његова упорност импоновала је; ни једну ситуацију није сматрао упропашћеном. И се док се лопта не би нашла ван терена борио се да до ње дође.
Као тренер Хирман користи врло богат ре-пертоар занимљивих вежби за стицање кондиције, а како сам каже „необично волим код играча да развијам самоиницијативу, односно да сваки играч сваку ситуацију на терену решава онако како сматра да је најбоље. Мислим да је основно играчу дати потребну кондицију и упознати га и научити свим потребним техничким елементима".
Хирман, иначе, јако жали што генерација његових младих ученика, са којима је почео да ради, није успела комплетно да се афирмише и достигне свој врхунац. Блажић, Малешев, Милутиновић, Козлина, Такач, Алексић, Вучинић, Хевизи, Караџић, Милић I, Ракић, Фолић и још доста њих обећавали су много, али су само неки остали у Војводини.
— Баш када је требало да постану првотимци, објективно нису могли јер је Војводина тада имала веома добар тим, тако да су се отишлразишли или заузели места која им не одговарају — каже Хирман.
У својим првим корацима на тренерској ужности, Хирман је, како сам каже, имао велику помоћ управе, а нарочито тадашњег ис-кусног техничког руководиоца подмлатка Ми-ливоја Дракулића.
Доласком на дужност тренера првог тима Хирман се нашао у врло тешком положају. Генерација изврсних фудбалера је отишла, а од младих и неискусних је тек требало створити екипу. Није било времена за чекање; још недовољно обучени фудбалери нашли су се у борби са искусним прволигашким тимовима, тако да су се млади могли учити само на својим грешкама. Хирман се, ипак, храбро и са доста успеха ухватио у коштац са свим теш-коћама.
Пред почетак такмичарске сезоне 1964/65. године предао је дужност Браниславу Станковићу и отишао на студије на Предњачко-тренерску школу у Београду" као тренер прве врсте. Међутим, његова опсесија је и даље остала Војводина у коју он врло често навраћа и кога сви у клубу са нескривеним симпатијама примају.
Тренерског позива Хирман је хтео да се прихвати 1951. године, када је напустио актив-но играње у Војводини. Међутим, пошто је у првој екипи настала тешка ситуација одласком Веселиновића, Селене и Крстића I у војску, на инсистирање чланова управе и играча вратио се из Зрењанина и заузео своје место вође навале и носио дрес Војводине до 1954. године. Али, још као играч водио је тренинге пионира, аматерски, необавезно, са великом љубављу и одушевљењем. Повлачењем са зеленог поља прихватио се вођења подмлатка, а када се 1956. године тренерским позивом почео да бави професионално, преузео је други тим. Међутим, љубав према оним најмлађима вукла га је све више. тако да је хтео да се искључиво посвети подмлатку. Прекретница је настала 1959. године, када је требало да оде у Вишу тренерску школу у Будимпешту. Само једна формалност онемогућила га је да оде на специјализацију, и он се обрео у Сремској Митровици, пошто се друголигаш Срем нашао у незавидној ситуацији — без тренера. Као гост Митровчана радио је две године са успехом, а затим, јула 1961. године поново дошао у Војводину и стао на чело стручног штаба. Своје велико играчко искуство несебично је даривао млађима.
А искуства Хирмана заиста има. Пуне 22 године трчао је за лоптом, почев од подмлатка зрењанинског Радничког. Уствари, каријеру је почео између статива и пуну годину дана бранио мрежу подмлатка. Међутим, на финалној утакмици јуниорског првенства Зрењанина — 1937. гадине — центарфор његове екипе је повређен, а пошто замена играча није била дозвољена, Хирман је прешао на његово ме-сто, а на гол је стао резервни вратар. Са два Хирманова гола противник је побеђен. Од тада за њега је стално био обезбеђен дрес број девет. Већ исте године Хирман је постао првотимац и пуних десет година водио навалу Радничког.
Формирањем тима Југословенске ратне морнарице — Морнара — Хирман се у њему нашао као центарфор и заједно са Херцегом био ударна снага. Одмах после демобилизаци-је, 1949. године, дошао је у Војводину и ту такође са великим успехом играо до 1954. године. Ту је врло брзо стекао популарност и глас од-личног фудбалера. Његови акробатски скокови, „фелш" ударци и сналажљивост у противничком шеснаестерцу донели су му глас једног од најопаснијих нападача. Постигао је много голова и то врло често изненадним шутевима из даљине. Његова упорност импоновала је; ни једну ситуацију није сматрао упропашћеном. И се док се лопта не би нашла ван терена борио се да до ње дође.
Као тренер Хирман користи врло богат ре-пертоар занимљивих вежби за стицање кондиције, а како сам каже „необично волим код играча да развијам самоиницијативу, односно да сваки играч сваку ситуацију на терену решава онако како сматра да је најбоље. Мислим да је основно играчу дати потребну кондицију и упознати га и научити свим потребним техничким елементима".
Хирман, иначе, јако жали што генерација његових младих ученика, са којима је почео да ради, није успела комплетно да се афирмише и достигне свој врхунац. Блажић, Малешев, Милутиновић, Козлина, Такач, Алексић, Вучинић, Хевизи, Караџић, Милић I, Ракић, Фолић и још доста њих обећавали су много, али су само неки остали у Војводини.
— Баш када је требало да постану првотимци, објективно нису могли јер је Војводина тада имала веома добар тим, тако да су се отишлразишли или заузели места која им не одговарају — каже Хирман.
У својим првим корацима на тренерској ужности, Хирман је, како сам каже, имао велику помоћ управе, а нарочито тадашњег ис-кусног техничког руководиоца подмлатка Ми-ливоја Дракулића.
Доласком на дужност тренера првог тима Хирман се нашао у врло тешком положају. Генерација изврсних фудбалера је отишла, а од младих и неискусних је тек требало створити екипу. Није било времена за чекање; још недовољно обучени фудбалери нашли су се у борби са искусним прволигашким тимовима, тако да су се млади могли учити само на својим грешкама. Хирман се, ипак, храбро и са доста успеха ухватио у коштац са свим теш-коћама.
Пред почетак такмичарске сезоне 1964/65. године предао је дужност Браниславу Станковићу и отишао на студије на Предњачко-тренерску школу у Београду" као тренер прве врсте. Међутим, његова опсесија је и даље остала Војводина у коју он врло често навраћа и кога сви у клубу са нескривеним симпатијама примају.