Branislav Bane Sekulić
Posted: Thu Dec 30, 2010 8:54 am
На моју огромну срамоту, сада сам тек схватио да нисам поставио причу о Банету Секулићу. Секулић је био тренер Војводине у периоду 1948-1951. година. Његово име се везује за стварање Златне генерације(Крстићи, Васић, Бошков,Веселиновић,Милованов,Рајков) Ф.К. Војводина.
Ево једне кратке сторије о њему.
Старији га памте као изврсно лево крило које је многим бековима задавало грдне муке да би га зауставили. Као играч Бранислав Секулић-Бане био је и члан државне репрезентације, али је играчку каријеру завршио у иностранству. Играо је као професионалац у Француској са много успеха.
Један од првих запаженијих успеха доживео је 1938. године, када је увео земунско Јединство у тадашњу прву лигу. После рата живео је у Београду, био тренер Црвене звезде и државне репрезентације, а затим прешао у Стару Пазову. Одатле је 1948. године дошао у Нови Сад и био тренер Војводине до 1952. године.
Период његовог боравка у Новом Саду многима је остао у дубоком сећању и данас је појам примерног и упорног рада. У то време Војводина је баш преживљавала смену генерација. Какву је селекцију извршио, најбоље показује каснији период, када су из те генерације изашли фудбалери великих формата и државни репрезентативци. Тим играчима, Војводина је касније градила многе успехе.
Секулић је, иначе, важио као један од добрих педагога, што му је омогућавала и врло широка култура и интелигенција. Говорио је неколико страних језика, био је врло приступачан, тактичан и предусретљив. Необично је поштовао и тражио дисциплину, био врло строг у односу на остварење постављених циљева. спреман за многа самоодрицања, и врло утицајан. Колико су играчи поштовали његове савете, може да послужи као доказ и чињеница да нико у тиму тада није био пушач. Знао зе како треба све негативне појаве да објасни играчима, а они, пошто су имали поверења у његове речи, слушали га, и касније му били за то захвални.
У Војводину је дошао као врло угледна личност, али је исти такав утисак оставио и приликом одласка. Имао је много успеха, али је, уједно, то била и његова животна шанса. Он је није прокоцкао.
У време када је био у Војводини имао је звање савезног тренера, што данас одговара вишој стручној спреми. Он је то звање с пра-вом носио, јер је већ тада био један од ретко добрих познавалаца фудбалске вештине (у то време са тако високим звањем у Југославији је било још свега 12 тренера). Иначе, био је цењен и у стручним круговима, па је држао и првдавања на течајевима за обуку младих кадрова.
Иако је од његовог одласка из Војводине прошло доста времена, резултате његовог рада још дуго су љубитељи фудбала у Новом Саду спомињали.
Ево једне кратке сторије о њему.
Старији га памте као изврсно лево крило које је многим бековима задавало грдне муке да би га зауставили. Као играч Бранислав Секулић-Бане био је и члан државне репрезентације, али је играчку каријеру завршио у иностранству. Играо је као професионалац у Француској са много успеха.
Један од првих запаженијих успеха доживео је 1938. године, када је увео земунско Јединство у тадашњу прву лигу. После рата живео је у Београду, био тренер Црвене звезде и државне репрезентације, а затим прешао у Стару Пазову. Одатле је 1948. године дошао у Нови Сад и био тренер Војводине до 1952. године.
Период његовог боравка у Новом Саду многима је остао у дубоком сећању и данас је појам примерног и упорног рада. У то време Војводина је баш преживљавала смену генерација. Какву је селекцију извршио, најбоље показује каснији период, када су из те генерације изашли фудбалери великих формата и државни репрезентативци. Тим играчима, Војводина је касније градила многе успехе.
Секулић је, иначе, важио као један од добрих педагога, што му је омогућавала и врло широка култура и интелигенција. Говорио је неколико страних језика, био је врло приступачан, тактичан и предусретљив. Необично је поштовао и тражио дисциплину, био врло строг у односу на остварење постављених циљева. спреман за многа самоодрицања, и врло утицајан. Колико су играчи поштовали његове савете, може да послужи као доказ и чињеница да нико у тиму тада није био пушач. Знао зе како треба све негативне појаве да објасни играчима, а они, пошто су имали поверења у његове речи, слушали га, и касније му били за то захвални.
У Војводину је дошао као врло угледна личност, али је исти такав утисак оставио и приликом одласка. Имао је много успеха, али је, уједно, то била и његова животна шанса. Он је није прокоцкао.
У време када је био у Војводини имао је звање савезног тренера, што данас одговара вишој стручној спреми. Он је то звање с пра-вом носио, јер је већ тада био један од ретко добрих познавалаца фудбалске вештине (у то време са тако високим звањем у Југославији је било још свега 12 тренера). Иначе, био је цењен и у стручним круговима, па је држао и првдавања на течајевима за обуку младих кадрова.
Иако је од његовог одласка из Војводине прошло доста времена, резултате његовог рада још дуго су љубитељи фудбала у Новом Саду спомињали.