Đura Živić

[Владика]

Ђура Живић; играч од 1921-1940; директор клуба од 1948-1951

За Ђуру Живића Војводина је друга кућа. Већ скоро 45 година он је њен активан члан и само једном, у том дугом периоду, није био у њој. Било је то за време док је над Југославијом беснео фашистички терор. И ваљда се Други светоки рат још није честито ни смирио, а Живић је већ био у Војводини — засукао је рукаве као и небројено пута пре тога радећи неуморно на оживљаеању рада у свом клубу.

То је био прекид у периоду од 1921. године када је као дечачић, после фузије клуба Новосадске трговачке омладине и Војводине, ступио у друштво црвено-белих, тада названо ОСК Војводина. Кочоперни талентовани дечак са успехом је играо у подмлатау до 16. маја 1924. године. Тада је први пут постао првотимац и из састава прве екипе није излазио од тада па све до 7. јула 1940. године, када је одиграо своју последњу утакмицу против београдског Јединства (3:3).

За Живића то није значио и опроштај од клуба. Војводина је већ тада била његова пасија, његова љубав. Радио је неуморно, прихватао се многих дужности и може се слободно рећи да није било функције коју он није обављао. Ђура Живић никада није одлазио у друго друштво и никад није тражио надокнаду за свој рад. Љубав га је увек водила, а резултати су му били награда. Успут, никада није заборављао школу и своју дужност и увек је то успевао да усклади тако да све стигне и да на сваком послу постигне успех.

За капитена екипе наименован је негде 1926—1927. године, примивши траку од Радивоја Кричкова-Чиче и носио ју је све до 1934. године, када је доживео тежу повреду приликом судара са својим голманом Едом Плацом. Уједно, то је био период његовог сталног успона, када је био незаменљиви бек прве поставе и градске и покрајинске репрезентације, као и, по оцени тадашњих фудбалских стручњака, једна од највећих фудбалских фигура у Војводини. Повреда је међутим, оставила својих трагова, тако да више није достигао ранију форму, али његово фудбалско знање је ипак било довољно да му буде обезбеђено место у тиму.

Као млад играч најчешће се појављивао на месту десног крила и полутке, а на место бека прешао је тек 1933. године. Чињеница да је био и навални играч много му је помогла касније да успешно парира нападачима и на време открије њихове намере. За разлику од већине тадашњих бекова, био је изврстан техничар, волео је игру кратких пасова, вешто је баратао лоптом и мада физички слабији, имао је одлучан и чврст старт. Због свих тих квалитета, као и одличне игре главом, већ новембра исте године када је постао првотимац, нашао се и у редовима репрезентацлје покрајине, мада је тада имао тек 18 година. Касније у току своје каријере он је око 30 утакмица одиграо за градску и покрајинску репрезентацију.

Несумњиво, период најбољих игара Живић је имао између 1930. и 1934. године (до повреде). Тада је достигао највиши квалитет једног бека, када је поред њега било веома тешко проћи. У низу тих партија тешко је издвојити једну за коју се може рећи да је била боља од осталих. Сам Живић је мишљења да је то сусрет против београдске Југославије у Новом Саду, када је Војводина победила са 2:1. Новински извештачи су тада истицали Живићеву игру, наглашавајући да је то партија каква се може узимати као школски пример добро обављеног посла. Његов директни противник, тада познати интернационалац Добривој Зечевић, скоро се и није видео.

Као дугогодишњи капитен Војводине Живић је био пример како се игра и бори за свој клуб. Он, међутим, сматра да се улога капитена ранијих година много разликује од садашње.

— Данашњи капитен нема нарочитих функција сем на терену — каже он. Раније је капитен аутоматски био члан управе и обавезно присуствовао састанцима. Поред тога, обавезно је учествовао и приликом састављања тима, а свог вођу на терену сами играчи су одређивали, односно бирали. Мислим да је и ауторитет ондашњег капитена био већи, мада се мора признати да је у целини прекршај клупске дисциплине био далеко ређи, играче је на терену доводила љубав према фудбалу и клубу, а много више се неговала и љубав према друштву.

Из његове заиста богате каријере веома је тешко издвојити тренутак највеће радости.тренутак који се годинама памти и не заборавља. Па, ипак, Живић га је одабрао, мада директно није везан за њега.

Било је то 15. јуна 1933. године, када је Војводина гостовала у Загребу и играла против Грађанског.

— Требало је те среде да играмо са Грађанским првенствену утакмицу. Отпуровали смо у Загреб са много страха и црних слутњи. Недостајали су нам кључни играчи — центархалф, десни халф и голман. А играти против Грађанског са некомплетним тимом значило је очекивати катастрофу, јер вишегодишњи шампион није знао за шалу. Стрепње су се удвостручиле када смо видели шљакасти терен. Тренер Немеш није знао шта да ради. Одлука је донесена пред саму утакмицу. На гол је постављен резервни голман Шовљански — "Шољ", коме је то била прва утакмица за први тим, док је место нашег стандардног центархалфа Станивукова заузео центарфор Јоца Загорац. Оно што је уследило за следећих 90 минута заиста нећу заборавити. Од првог до последњег минута баш Загорац и Шовљански су били ти са којима противници нису могли да изађу на крај. Шовљански је био управо фантастичан. И оне лопте што смо већ сви видели у нашој мрежи он је стизао да ухвати или одбије. Никад више он такву партију није поновио. Сећам се, тадашњи познати спортски критичар Артур Дубравчић-Туре у чуду се преко свог листа питао после ове нерешене игре (0:0) Војводине — "А какав је тај Станивуков, како он мора да игра, кад му је замена Загорац тако добар"?

Живић, иначе, сматра да је Војводина у својој историји имала доста добрих капитена. Његово гесло је да за ту дужност треба увек бирати играче који су поникли у том клубу, који се боре и изгарају за свој тим, а тиме дају пример и осталим саиграчима.

— Капитен треба да је стварни диригент у игри, пример за углед и цењена личност. Мислим да су по позитивним особинама у Војводини предњачили Вуја Бошков и Јошка Велкер — завршио је Ђура Живић, дугогодишњи капитен црвено-белих.

[Владика]