Rođen 28. avgusta 1938. u Drenovcu.
Igrao u Slovenu (Ruma), zatim u FK Vojvodina. Za novosadski tim odigrao oko 400 utakmica. Navalni igrač. Centarfor, Borben, snalažljiv, vrlo efikasan, požrlvovan. Iako je bio visok samo 170 cm, dobro igrao glavom i pucao obema nogama. Gostovao u "Crvenoj zvezdi" na njujorškom turniru 1964.
Kao internacionalac nastupao je za bundesligaša MSV Duisburg (1966-1973) i u 173 prvenstvena meča postigao 21 pogodak.
Legendarni centarfor Đorđe Pavlić za „Vojvodinu” je već na prvih 300 utakmica postigao 301 gol i osvojio šampionat SFRJ. Kao gastarbajter „Duizburga” prekomandovan je u odbranu i sa kapitenom her Hartmutom Hajdemanom stvorio neprobojan bedem i za čuvene napadače poput Gerda Milera, Necera, Henesa ili veterana Uve Zelera.
Sa punih 28 godina, dozvolom FSJ, obreo se u Duizburgu, industrijskom centru Rurske oblasti i istoimenom prvoligašu tek profesionalizovane Bundes lige.
Pavlić, Šoškić (“Keln”), Šekularac (“Karlsrue”), Durkovića (Borusija”), te braća Čebinac ("Nirnberg") bili su prva kvalitetna generacija, ne previše skupa, kasnije sve brojnije jugo-kolonije u Nemačkoj, kojoj je nakon blage društvene liberalizacije i privredne reforme iz 1965. dozvoljeno, ne samo da promovišu Titovu samoupravljačku nesvrstanost, već i kod kapitalista zarade po koju deviznu paru. Kad je to već omogućeno zidarima, stolarima ili šloserima.
- “Legendarni Uve Zeler je već bio zreo za istoriju, kad me je trener odredio da ga čuvam, jer sam kao i on imao odličan skok. I šta ću, čovek se spremao za penziju i nisam hteo da ga maltretiram više nego što treba, a on se srećom nije ni usuđivao da priđe našem golu.
Zvezda “Kelna” Overat nikad nije krio koliko je nesrećan kad bi pre početka utakmice saznao da sam ja za njega zadužen. Kao bivši navalni igrač znao da mu kad mu blokiram levu nogu, preostaje jedino da se po terenu penzionerski rekreira.
Necer je nonšalantno trčkarao u krugu od jedva 15-20 metara, ali je onom svojom kopačkom broj 48 lopte delio kao rukom i na 40 metara udaljenom igraču. Međutim, čim mu legne na desnu nogu, ja sam se doslovno lepio za njega i jedino se bojao da mi ne ošteti organe za reprodukciju.
- " Gerd Miler je uvek bio korektan igrač, nije se bunio, kukao, psovao ili nedajbože udarao, ali nikad nisi mogao znati šta sve može da uradi u šesnaestercu. Zato sam ga na prvoj utakmici tako markirao da 78 minuta maltene nije pipnuo loptu. Međutim, u 79. minutu našem golmanu lopta samo dvadesetak centimera izmakne i on nam ćušne gol. Bog te mazo, baš sam se najedio", seća se Pavlić, jedan od najefikasnijih ’Vošinih’ golgetera svih vremena, odbrambenog učinka u Nemačkoj.
- “Kad je krajem proleća 1966 ’Voša’ tri kola pre kraja već praktično obezbedila svoju prvu šampionsku titulu, krenuli smo na kratku turneju po Holandiji, Belgiji i Nemačkoj. Vujadin Boškov, ondašnji direktor kluba, znao je da "Duizburg" traži centarfor, da će me gazde odmeravati, svi su igrali za mene, pa sam umesto jednog ili dva postigao sva tri gola. Na povratku u Jugu, inkognito se u avion ukrcao i menadžer Van Kleve, da me gledao i protiv sarajevskog “Želje”. I tu sam naravno dao gol. Odmah me je poveo u Nemačku na dve probne utakmice i lekarske preglede. Kad sam se vraćao za Novi Sad, na ime akontacije dali su mi “BMW 2000”, jer sam slagao da trenutno nemam autobomil", seća se Žorži (nadimak po kome ga je znala nemačka fudbalska javnost tokom tamošnje karijere od 1966. do 1973.), kako je postao pripravnik za gastarbajtera. Za razliku od Jugoslavije, gde je fudbal bio pre svega sport sirotinje radničke omladine iz prigradskih naselja, u Nemačkoj su ga mogli sebi priuštiti realitivno dobro situirani, koji su pre podne radili na pristojno plaćenim poslovima, najčešće u porodičnim firmama.
Srećom ga je u Duizburgu, ne samo kao saigrača već i prijatelja, odmah pod svoje uzeo za tamošnji popularni desni bek Hartmut Hajderman, za prijatelje Hate. Za deset sezona u Bundes ligi (1963 - 1972) her Hajdemanom je odigrao 262 tekme i postigao 18 golova, dok je u reprezentaciji nastupio 13 puta od 1966. do 1969. sa generacijom Bekenbauera, Sepa Majera, Henesa, Necera, Gerda Milera, Overata, Švarcenbeka, koja je sedamdesetih harala planetom. Svih deset sezona bio je Hate autoritativan kapiten, sa ne malim ovlašćenjima. Čak je mogao i da treneru sugeriše zamenu saigrača koji se ne zalaže ili ignoriše dogovorenu taktiku. Znao je i da se naljuti na svog prijatelja Žoržija, ako bi, pokušavajući da zaludi pritivnike proturajući im loptu kroz noge, ostao bez iste.
- “Kad sam stigao u FK ’Duizburg’ oni su bili prava porodica, jer je osam prvotimaca igralo zajedno od obdaništa, pa sam strepeo da ću biti strano telo, pogotovu što nisam znao nemački. No, nisu mi dozvolili da se osetim usamljeno i ubrzo me je Hate pozvao da se iz hotela preselim u njegovu kuću prepustivši mi ceo sprat. Zvali su me kasnije da pređem u neki drugi klub, ali takvo gostoprimstvo se ne sme izneveriti. Hatijeva supruga Eda je održavala i moj deo stana, a nijedno jutro nije moglo da, pre treninga, prođe bez zajedničke prve kafe i doručka.”
U prvoj sezoni postigao je Đole, za njega skromnih 11 golova, ali su gazde bile više nego zadovoljne. On je pak bio zadovoljan što je stekao novu porodicu, uklopio se u kolektiv i perfektno savladao nemački. (“Hate me je savetovao da na početku izbegavam previše druženje sa zemljacima, zbog naših nostalgičnih kuknjava na srpsko-hrvatskom jeziku. I bio je u pravu.")
Već nakon prve sezone Pavlić je postao ne samo nezamenjivi prvotimac, već i ljubimac navijača, pa je trener rizikovao salve zvižduka i ovacije “Žorži, Žorži”, domaće publike, ako bi ga za neku, manje važnu utakmicu izostavio iz tima. Međutim, naredne godine, Hate, koga protivnici nisu nimalo štedeli, teško se povredio - od silnih primljenih udaraca butni mišić je počeo da se okoštava - i morao je na nimalo jednostavnu operaciju. Trener Đula Lorant je u vozu, dok su putovali na utakmicu u Braunšvajg, mrtav ’ladan Žoržija, kao da je to podrazumeva obavestio, da će na desnom beku zameniti svog prijatelja, iako sam još od pionirskih dana igrao jedino u napadu. “Utešio” ga je kako će čuvati levo krilo nemačke reprezentacije Eriha Masa, koji je bio poznat kao brz, nepredvidiv i ništa manje prljav igrač.
Mada slučajno promovisan u beka Pavlić je te sezone proglašen za najboljeg strance cele Rurske oblasti. Kad se her Hajdeman vratio u tim, Đole je do kraja karijere igrao desnog halfa i sa prijateljem stvorio neprobojan bedem i za čuvene napadače poput Gerda Milera, Necera, Henesa, Overata ili veterana Uve Zelera. U vreme starinskog fudbala, kad je beku bilo, maltene pod pretnjom strogog zatvora, bilo zbranjeno da pređe ivicu svog šesnaesterca, dok se half eventualno smeo približiti centru, prelistavamo stare fotografije a na njima su Hate i Žorži uglavnom u napadu ili proslavljaju postignut gol. “Za centarfore i krila već smo bili postali strah i trepet, znali su da pored nas dvojice ne mogu proći. Kako nismo imali šta da radimo u odbrani osim ćaskamo sa našim golmanom, išli smo napred da sluđujemo protivničku odbranu”, objašnjava jednostavno her Hajdeman ovu taktiku po kojoj je “Duizburg” bio inovantan, mnogo pre no što su Holanđani patentirali “totalni fudbal”.
Kao centarfor sa dugogodišnjom kilometražom nije Đole nimalo srećan što je njegov debi kao beka u Bundes ligi buvkalno po krvi ostao upamćen:
- "Već u jednom od prvih napada mali me isfintira, centrira i umalo da primimo gol. Pogledam našu klupu i vidim da nisu nimalo srećni. Kad me Mas u prolazu nazvao jugoslovenskom svinjom rešim da ga uzmem u “ozbiljnu obradu”. Ponovo je pokušao da me pređe na istu foru, ali sam ga klizećim startom oduvao sve do atletske staze. U sledećem napadu, dok sam bio u skoku on mi krvnički nabije lakat u rebra - do danas osećam tu čvorugu - ali ja u doskoku sasvim “slučajno” laktom ateriram na njegovo ćelavo teme. Puče mu skalp, krv do kolena, na nosilima odneše ga na krpljenje, a domaća publika urla i hoće da me linčuje. Nazivali su me “Ciganinom” i “Jugoslovenskom svinjom”, valjda im je to prvo palo na pamet, što se tad nije, kao danas, podvodilo pod kategoriju političke nekorektnosti. Nisam se mnogo uzbuđivao, jer sam oguglao nakon svega što su mi dobacivali od Maribora i Rijeke, pa do Skoplja. Nigde u svetu fudbalski stadioni nisu operske sale.”
- “Na terenu smo se dogovarali pogledom i kad smo bili udaljeni 50 metara. Uz to smo mladog centarhalfa prilagodili našem stilu (zvao me je deda, jer sam bio daleko najstariji u timu), pa je on mogao da nam “vadi fleke”, ako se Hate i ja ’ulogorimo’ u napadu”, dopunjava ga Đole.
Poznat po boemskim i špriceraškim maratonima na Tvrđavi, nakon kojih je na tvrdim prvoligaškim utakmicama davao golove iz slobodnih udaraca, maestralno izvedenih i sa 25 metara ili zaluđivao i po tri odbrambena igrača, Pavlić je bio primoran da pređe na pivo, jer mu nisu baš pasovala nemačka vina. Dok ćaskamo Hate duhovito dobaciju kako je Žorži u Nemačkoj ostao veliki igrač, jer je vojvođanski “hoso lepeš“ zamenio “kenig pilsom”.
- “Za Nemce je fudbal biznis kao i svaki drugi, pa se očekuje da se igrači prema njemu odgovorno ponašaju. Niko ne proverava da li si celu noć terao keru, već da li sutra možeš da pošteno odradiš 90 minuta. Kad smo putovali do udaljenijih gradova, frižider klupskog autobusa morali smo i po dva puta da dopunjavamo. Naravno, ne ’kolom’ i ’fantom’", priseća se Đole davnih boemluka.
1962
1966
Преминуо и Ђорђе,шта се све дешава у ових годину дана.
