raj svake godine, po običaju predstavlja vreme kada se pravi osvrt na ono što je učinjeno i planovi za ono što tek treba da sledi. U svemu, pa tako i u fudbalu… Kada je reč o FK Vojvodina, za posetioce sajta Kapiten, svoje utiske o godini koja je na izmaku izneo je prvotimac novosadskog kluba i mladi reprezentativac Srbije Slobodan Medojević.

Imajući u vidu da je vezista crveno-belih jedan od najperspektivnijih fudbalera u zemlji i da je lako moguće da već ove zime napusti Novi Sad, sa kapitenom Vojvodine smo popričali o čitavoj dosadašnjoj karijeri, usponima i padovima, budućim planovima, ali i pojedinim detaljima iz privatnog života…

Logično, tema na početku razgovora bila je ono što je još uvek najaktuelnije – pobeda Vojvodine na ’’Marakani’’.

- Lično, bio sam ubeđen da ćemo pobediti Zvezdu. Nisam hteo to da potenciram kroz medije, kako ne bih stvarao neku nepotrebnu tenziju, ali sam verovao, zato što smo stvarno dobro igrali u poslednje četiri utakmice. Zvezda je počela da pada od derbija, jer je i protiv Rada igrala jako slabo. Mislim da smo ih mi nadigrali tokom svih 90 minuta i da smo odigrali jednu taktički besprekornu utakmicu, u kojoj su oni faktički dvaput šutnuli ka golu. Mislim da smo zasluženo pobedili i da je mogla biti čak i ubedljivija pobeda – na početku razgovora kaže Medojević.

Da li je to što se igralo bez prisustva publike bilo olakšavajuća okolnost za vas?

- Iskreno, bilo mi je žao što nije bilo navijača, jer naši uvek dođu u velikom broju. Nisam pristalica toga da se igra bez publike, a i na ’’Marakani’’ je uvek lepa atmosfera. No, mi bismo sigurno odigrali isto i da je bilo publike, mada je to sve verovatno uticalo na fudbalere Zvezde.

Navijači nisu bili sa vama u Beogradu, ali jesu vas dočekali po povratku u Novi Sad?

- Tako nešto sam mogao i da očekujem, jer oni svaku pobedu nad Zvezdom i Partizanom znaju da proslave onako kako treba. Neke od njih i poznajem, čak smo se i družili bili. Igrači koji su tek došli u Vojvodinu su se oduševili tim dočekom, ali za mene to nije ništa novo.

Posle svega, da li se jesenja polusezona pre može okarakterisati kao ’’uspešna’’ ili kao ’’neuspešna’’?

- Cilj nam je bio da budemo među prva tri u prvenstvu i da uđemo u polufinale Kupa, tako da se može reći da smo cilj i ispunili. Jedino nisam zadovoljan porazom od Vaduca, koji sam jako teško podneo. To je psihički mnogo uticalo na sve igrače, što se odrazilo i na početak prvenstva, u kojem smo slabo igrali. Zbog tog brukanja protiv Vaduca, ovu polusezonu ne mogu da okarakterišem kao uspešnu.

Međutim, zbog tog brukanja protiv Vaduca, ceh je platio samo trener Ljubomir Ristovski. Šta mu je nedostajalo da napravi bolji rezultat sa Vojvodinom, a da to nije sreća? S druge strane, Vukićević je uspeo da pokrene ekipu?

- Ne bih hteo da se mešam oko toga, jer mislim da nije lepo da ja pravim paralelu među trenerima.

Da se vratimo na početak tvog bavljenja fudbalom. Kako si zavoleo tu igru i da li su oduvek želeo da igraš za Vojvodinu?

- Tata voli da prati fudbal, pa sam i ja počeo da ga gledam sa njim. Kao i svi klinci, igrao sam ga još u vrtiću i u šestoj-sedmoj godini, upisao sam se u Vojvodininu školu fudbala Radivoj Mika Radosav, tako da sam ceo život u Vojvodini. Išao sam u osnovnu školu ’’Sonja Marinković’’ na Grbavici, što je jedna stvarno specifična škola (smeh). Na Grbavici, ja stvarno ne znam da li postoji neko ko navija za Zvezdu ili Partizan.

Dakle, društvo je zaslužno što si postao Vojvodinaš?

- Tako je, a ima i jedna anegdota kad sam bio klinac. Tada smo svi iz društva, koliko god da su nam roditelji davali za užinu, odvajali pare kako bismo skupili za transparent ’’Grbavica – uvek sa vama’’, koji se kačio na severu.

Kao što si rekao, prošao si sve mlađe kategorije kluba. Kao dečaku koji je trenirao fudbal u Vojvodini, šta ti je najviše nedostajalo u omladinskoj školi?

- Dok sam ja bio u mlađim kategorijama, išao sam na samo jedan međunarodni turnir u Nemačku, koji, iskreno, nije Bog zna šta. Mislim da to fali omladinskoj školi i, po mom mišljenju, mnogo više pažnje treba da joj se posveti. Na primer, klinci iz Partizanove škole igraju sa vršnjacima iz Fiorentine, Reala, Ajaksa itd, pa mislim da i Vojvodinina škola treba da se uključi u te jake međunarodne turnire, jer stvarno smatram da je kvalitetnija i od Partizanove, a i od bilo koje druge škole u našoj zemlji. Mislim da je to jedini nedostatak, a sve ostalo zaslužuje pohvale.

Koji je bio prelomni trenutak, u kojem si shvatio da je fudbal ono čime ćeš se baviti u životu?

- Iskreno, oduvek sam želeo da mi fudbal bude glavna okupacija u životu. Naravno, kao klinac sam počeo iz ljubavi. Mislim da je prelomni momenat bio dok sam igrao za kadete i, kao zadnji vezni, postigao 13-14 golova u sezoni, pa sam bio drugi strelac lige. Tada me je Milovan Rajevac priključio prvom timu i tada sam shvatio da je to ono čime hoću da se bavim.

Od momka koji ima 17-18 godina i trenira fudbal u Vojvodini, ’’preko noći’’ dolazi status prvotimca, poziv u mladu reprezentaciju, medijska pažnja, popularnost, pa i finansijska dobit. U takvoj situaciji, ne uspeju baš svi da se snađu onako kako treba?

- Mislim da je tu najvažnija porodica. Kada sam počeo ozbiljno da se bavim fudbalom, roditelji su stvarno mnogo uticali na mene. Insistirali su da završim gimnaziju i usmeravali me pravim putem. Osim toga, kada uđe u prvi tim, igrač mora biti psihički jak.

Od Rajevca je prošlo već četiri i po godine. U prvenstvu i u Kupu, Vojvodina je uvek bila blizu trofeja, ali nikako da ga osvoji. Zašto?

- Ima dosta sitnih detalja. Nisam pristalica nekih teorija zavere, ali reći ću samo da je srpska liga dosta čudna. Ko razume, shvatiće. Za razliku od nekih drugih klubova, Vojvodina je uvek igrala pošteno. Prvenstvo je jako dugo i Vojvodini je stvarno teško da ga osvoji, zbog nekih stvari o kojima ne bih želeo da govorim. Što se tiče Kupa, mislim da nismo imali dovoljno sreće, možda ni pameti, ali verujem da će se to promeniti već ove sezone.

Kako si se osećao nakon finala Kupa prošle sezone, a kako nakon saopštenja koje su zajednički izdali Vojvodina i Partizan?

- Samo mi igrači znamo kako smo proživeli to finale. Saopštenje ne bih komentarisao, jer to je stvar uprave kluba i nije na meni da se mešam oko toga. Mislim da ekipa nikada nije bila skladnija nego prošle godine. Imali smo sjajnog trenera i, od kako smo se plasirali u polufinale, celu zimu smo sanjali da ćemo osvojiti pehar. No, desilo se šta se desilo. Naredne dve nedelje su mi bile jako teške i retko sam izlazio iz kuće. Ne mogu da kažem da sam pao u depresiju, ali ono mi je stvarno teško palo.

Kako si se osećao kada si saznao da odlazi Zoran Milinković?

- Bilo mi je žao. Ja sam bio sa mladom reprezentacijom u Švedskoj i za to sam saznao preko interneta. O Milinkoviću kao stručnjaku neka misli ko šta hoće, a ja ću reći samo da je on jedan stvarno sjajan čovek. Nije nas gledao kao igrače, već kao prijatelje, a mislim da se to videlo i na terenu. Ovom prilikom, želim mu sve najbolje u karijeri, a siguran sam da će jednog dana postati i selektor reprezentacije Srbije.

Kad smo već kod reprezentacije, i tamo, kao i u Vojvodini, nosiš kapitensku traku. Bio si kapiten i u omladinskoj reprezentaciji. Zbog čega treneri baš tebe izdvajaju kao vođu u ekipi?

- To je više pitanje za njih, a za mene samo velika čast. To je ono o čemu svi igrači sanjaju kada počnu da treniraju fudbal, a ja se trudim da to maksimalno opravdam. Većinu momaka sa kojima igram, poznajem ceo život, tako da su oni navikli da sam im kapiten i moraju da me slušaju (smeh).

Zbog čega broj četiri na leđima?

- To mi je omiljeni broj, koji sam počeo da nosim još kad sam krenuo da treniram. Kada sam ušao u prvi tim, nosio sam broj 34, ali tada je Gojko (Kačar) nosio četvorku, a ja se, kao klinac, nisam pitao ništa. Kada je on otišao, dali su mi trojku i takođe se nisam ništa pitao. E, kada sam došao do nekog statusa u Vojvodini, onda sam tražio da mi se vrati četvorka!

Kakve su šanse mlade reprezentacije Srbije da se plasira na Evropsko prvenstvo? Da li je realno da završimo kao prvi u grupi?

- Mislim da jeste, iako su, po mom mišljenju, Danci na nivou onih top reprezentacija, a imaju igrače koji igraju u Hofenhajmu, Juventusu… Mi smo trenutno prvi, očekuje nas utakmica kod njih, ali mislim da, u najgorem slučaju, u baraž možemo da odemo kao drugoplasirani. Siguran sam da će to biti dobro.

Kada bi u Vojvodinu mogao da dovedeš nekog iz mlade reprezentacije Srbije, ko bi to bio?

- Realno, mislim da Vojvodina teško može da dovede bilo koga od njih, jer svi imaju prilično visoku cenu. Kada bih mogao da biram, voleo bih da dođe Đuričić, jer je stvarno top igrač i nije više samo talenat, nego je i sazreo. Mislim da mu predstoji jako lepa karijera.

Protiv kog fudbalera u Jelen Superligi ti je bilo najteže da igraš?

- Cenim mnoge igrače iz našeg prvenstva, ali ako nekog treba da izdvojim, možda je to Moreira.

Šta je tvoj najveći fudbalski kvalitet, a gde misliš da imaš najviše prostora za napredak?

- Mislim da u svakom segmentu imam prostora za napredak. Još sam mlad i treba da se usavršavam. S druge strane, mislim da je moj najveći kvalitet želja koju imam, jer se nikad ne predajem i uvek hoću više. Ne dozvoljavam da me slome neke stvari i mislim da sam psihički dosta jak. Puno se trudim i ulažem u sebe. Ukratko, veliki sam radnik.

Na koji način se motivišeš pred utakmicu?

- Imam dve-tri pesme koje non-stop slušam, ništa više od toga.

Neračunajući sadašnjeg trenera Dejana Vukićevića, sa kojim stručnjakom ti je najviše prijalo da radiš, bez obzira na to da li se radi o Vojvodini ili mladoj reprezentaciji?

- Bilo je dosta trenera kojima mnogo dugujem, pa ne bih da se neko uvredi. Međutim, ako baš treba da izdvojim nekog, to su Zoran Milinković i Branko Sosa Babić iz Vojvodine, kao i Aleksandar Janković iz mlade reprezentacije.

Da li možeš sebe da zamisliš na tom mestu jednog dana?

- Sve zavisi od toga da li ću se zasititi fudbala, ali iskreno, želja mi je da se okušam i u tom poslu. Mislim da bih mogao nešto da naučim nove igrače, ali to ćemo videti tek kad se završi moja karijera.

Ko je najbolji fudbaler sa kojim si imao priliku da treniraš?

- Recimo da su to su Gojko Kačar i Duća Tadić. Brka je golman, ali naravno da moram da spomenem i njega.

Kada si počeo da treniraš fudbal, ko ti je bio omiljeni fudbaler u Vojvodini?

- Nisam imao nikog konkretno, već sam išao da gledam Vojvodinu. Mada, na mojoj poziciji je bilo puno dobrih igrača. Sećam se kako je jednu sezonu odigrao Dobrić, tu je bio i Trajković, pa Zafirović…

Sa kim se najviše družiš u ekipi?

- Sa Vukom Mitoševićem, Branom Ilićem, Novakovićem, Mojsovom… Posle treninga, dosta nas ima običaj da zajedno ode na piće ili neku klopu i mnogo se privatno družimo.

Šta se dešava sa Mitoševićem ove sezone? Znamo da ne voliš da komentarišeš druge, ali ipak, on ti je najbolji prijatelj?

- Počeo je u startnoj postavi prva četiri kola, a zatim se preselio na klupu. Ne znam zašto, a i nije na meni da komentarišem izbor igrača. Za njega mogu da kažem samo da je jedan kvalitetan igrač. Jeste zapao u malu krizu, pošto nije imao kontinuitet koji je bitan za mladog igrača. Siguran sam da će on ispraviti sve nedostatke koje neki smatraju da ima, jer stvarno je veliki radnik i jako dobar dečko. Verujem da će, već na proleće, biti jedna od glavnih karika Vojvodine.

Da li se čuješ sa Kataijem, Aleksićem? Oni su takođe članovi tvoje generacije.

- Iskreno, malo manje se čujem sa Kataijem, tek s vremena na vreme. U Olimpijakosu nije bilo mesta, pa su ga poslali u OFI, ali on i tu jako malo igra. Šteta što je tako, jer i on poseduje stvarno veliki kvalitet i nadam se da će se izboriti sa tim. Sa Danijem se čujem često, jer mi je jedan od najboljih drugova. I on je imao tu nesreću da ne igra u Đenovi i još uvek se traži. Nadam se da će pronaći neki klub u kojem će igrati u kontinuitetu.

A ti? Dokle ostaješ u Vojvodini?

- Ugovor sa Vojvodinom me veže još dve godine. Već dugo sam ovde i igram standardno u poslednje tri godine. Mislim da sam Vojvodini pružio dosta toga i odužio joj se za sve što je ona dala meni. Da u Vojvodini mogu da imam finansijske uslove kao u Zapadnoj Evropi, nikada ne bih otišao odavde. Bio bih tu ceo život, jer je to klub koji volim i voleo bih da budem kao Džerard, odnosno da čitavu karijeru provedem u jednom klubu. Međutim, realnost u Srbiji je drugačija i, da bi se obezbedili, svi igrači moraju da traže neki klub u inostranstvu, pa i ja razmišljam tako. Kada će se to desiti, ne znam. Prelazni rok je dug. Kopka me želja da osvojim taj Kup, tako da moram da razmislim o svemu. To je ono što me tera da možda ostanem još jednu polusezonu, ali videćemo još.

Dakle, ponuda ima?

- Da, ali prelazni rok još nije ni počeo i tek posle Nove godine to sve postaje malo konkretnije. Postoje obe mogućnosti, ali opet kažem, taj Kup je nešto što me privlači. Razgovaraću sa svima u klubu i sigurno ćemo doneti pravu odluku.

Koja liga bi ti najviše odgovarala? Imaš li neki omiljeni strani klub?

- Gledajući fudbal kakav se tamo igra, mislim da bi mi najviše odgovarala nemačka liga i mislim da bih se tamo najbolje uklopio. Ta i holandska liga su, po mom mišljenju, najbolje za mladog igrača. Što se tiče klubova, jako volim da gledam Dortmund, a Liverpul mi je omiljen od malih nogu, iako trenutno igra loše.

Najdraža pobeda i najteži poraz u dresu Vojvodine? Najdraži gol?

- Najteži poraz je bez dileme od Vaduca u Novom Sadu, a pobeda protiv Partizana sa 1:3 u polufinalu Kupa. Najdraži gol mi je protiv Smedereva, baš za prolaz u to polufinale.

A akcija protiv Borca ove sezone?

- Lepo mi se otvorio prostor i smogao sam snage da istrčim tu kontru. Brana me je lepo pratio i otvorio se, a pošto je bio u boljoj situaciji od mene, rezonski je bilo da mu dodam loptu.

Koja ti je omiljena Firmina pesma i sa kim bi voleo da Vojvodina odigra revijalni meč povodom stogodišnjice kluba?

- Voleo bih da dođe neki veliki klub i da se to obeleži na pravi način, jer Vojvodina to svakako zaslužuje. Iako nije Firmina pesma, meni je najdraža ona ’’ćiribu ćiriba’’, koja je obeležila meni najdražu prošlu sezonu.

Da li bi jednog dana mogao da zamisliš sebe u dresu Crvene zvezde ili Partizana?

- Pre godinu i po dana, to isto su me pitali i neki novinari iz Beograda. Nikad ne znaš šta će doneti sutra. Iskreno, nadam se da nikad neću morati da dođem u takav problem i finansijsku situaciju da jednostavno moram da prihvatim poziv Zvezde i Partizana. U Srbiji, za mene postoji samo jedan klub, a to je Vojvodina.

Ko će osvojiti Ligu šampiona?

- Mislim da je Barsa glavni favorit, iako ne volim da ih gledam, jer su toliko dominantni, pa navijam za svaku ekipu protiv njih. Objektivno, teško da neko može da im parira.

A Evropsko prvenstvo?

- Pošto se mi nismo kvalifikovali, navijao sam za Crnogorce i Bosance u baražu, ali nažalost, ni oni nisu uspeli da se plasiraju. Uz Španiju, prednost na EURU dajem Nemačkoj.

Ko je najbolji svetski fudbaler, a koga posebno ceniš na svojoj poziciji?

- Najbolji fudbaler na svetu je Mesi, a od igrača koji igraju na mom mestu, najviše volim da gledam Džerarda. Super igraju Ćabi Alonso i Ćavi, to su trojica centralnih veznih koje najviše cenim, iako ja igram malo defanzivnije.

Osim fudbala, da li pratiš još neki sport?

- Da, volim da gledam košarku, pogotovo NBA. Pravo da kažem, čak i više od fudbala, da malo odmorim glavu. Taj sport baš, baš volim.

Da li ponekad odeš na utakmicu Vojvodine u nekom drugom sportu?

- Pre sam non stop pratio odbojku, a kad sam bio klinac, moji su me vodili na Spens. U to vreme, Vojvodina je bila ubedljivo najbolja. Sa Marićem korektorom i ostalima, bili su stalno u Ligi šampiona. I sad odem na odbojku, kad mi se ukaže prilika. Nisam neki ljubitelj rukometa, mada smo bili na utakmici protiv Partizana prošle sezone i jako mi se svidelo, pa ću u nedelju obavezno da dođem ponovo.

Šta radiš u slobodno vreme? Imaš li neki hobi?

- Nemam baš. Slobodno vreme obično provodim sa porodicom, jer roditelji rade, sestra studira, tako da se retko i viđamo. Volim s njima da ručam i porazgovaram. Naravno, tu su i drugari, s kojima uglavnom odem na piće ili igramo ’’soni’’.

Da li imaš devojku?

- Nemam.

Omiljena mesta u gradu?

- Preko dana, odem uglavnom u ulicu Laze Telečkog. Što se tiče noćnih izlazaka, nemam baš toliko prilike, jer su non stop karantini i utakmice. Nisam ljubitelj izlazaka tokom sezone, jer se to odrazi na organizam. Jedino ako se ostvari neka pobeda, pa cela ekipa izađe zajedno.

Kakvu muziku voliš?

- Razne vrste, i domaću i stranu…

Gde ćeš dočekati Novu godinu i šta bi ti bila želja na ličnom, a šta na fudbalskom planu?

- Planiram da, sa sestrom i najboljom drugaricom, odem i posetim neki grad. Prošle godine sam bio sa sestrom u Barseloni, pa i sada razmišljamo da bude nešto slično. Što se tiče želja za Novu godinu, i na ličnom, i na fudbalskom planu, samo jedno – zdravlje. Sve ostalo će doći – poručio je za kraj Slobodan Medojević, kapiten FK Vojvodina i mlade reprezentacije Srbije.