oniženje za otrežnjenje. Tako u najkraćem glasi osnovni utisak o stradanju Vojvodine u prvom kvalifikacionom meču sa slovačkim Trenčinom, doživljavanim kao autsajderom.

Ne zna se šta je po osvajača Kupa Srbije u evropskoj premijeri bilo gore: spora i jalova igra ili rezultat koji je mogao da bude nepovoljniji od konačnih 0:4. Ništa, ali baš ništa, nije valjalo u redovima Vojvodine.

– U našem neverovatno lošem izdanju, domaćin se pokazao kao daleko bolji rival, pre svega brži i organizovaniji od nas. Zašto smo toliko zaostajali, odnosno da li je ono što se videlo u Dubnici realan odnos snaga između Vojvodine i Trenčina, saznaćemo u revanšu u Novom Sadu – kaže Zoran Marić, trener Vojvodine.

Razočaranje je veliko i zahteva adekvatnu reakciju. Neka pitanja su neizbežna. Da li je dva dana pre gostovanja u Slovačkoj trebalo prihvatiti prijateljsku utakmicu sa Lokerenom?

Igrači su prošlog ponedeljka osam sati putovali iz Belgije u Novi Sad, da bi samo dva dana kasnije ponovo toliko vremena bili izloženi naporima putujući autobusom u Dubnicu?

Nije to traženje alibija, već potreba da se izvuku pouke kako se takve greške, nedopustive u ozbiljnom fudbalskom profesionalizmu, više ne bi ponovile.