udbalski klub Vojvodina u godini velikog jubileja 100. postojanja ostao je bez još jedne legende Ilije Pantelića (72), najboljeg golmana kojeg je Voša ikada imala. Poslednjih nekoliko godina Panta je imao problema sa zdravljem, ali se odvažno borio nije klonuo i niko nije verovao da će tako brzo pridružiti igračima koji su ove večno godine napustili crveno–bele. Ilija Pantelić je rođen u Kozarcima(1942), kao dečak preselio se u Nove Kozarce u Banatu, gde se prvo družio s loptom, ali je bio rukometni golman, a onda su ga zapazili treneri BAK–a iz Bele Crkve i angažovali ga kao fudbalskog golmana.

Smelim intervencijama, dobrom procenom vrlo brzo je zapao za oko Radničkom iz Sombora,a odande ga je put doveo u Vojvodinu. Jedno vreme se smenjivao na golu sa mnogo iskusnijim Andrijom Verešem, a onda čvrsto prigrabio dres sa brojem jedan. U crveno-belom dresu Voše Panta je odigrao 176 mečeva, i što je pravi kuriozitet postigao šest golova, sve sa linije penala. Ne treba posebno naglašavati da je bio član prve šampionske generacije Vojvodine u kojem su još bili: Radović, Vučinić, Sekereš, Nešticki, Brzić, Takač, Savić, Pavlić, Radosav, Trivić, Pušibrk, Lambi...

Stariji ljubitelji fudbala se sećaju mnogih utakmica u kojima je Panta briljirao, a jedna od njih je bila i ona u Ligi šampiona kada su “crveno – beli” na Manzamaresu u Madridu savladali Atletiko iz Madrida i plasirali se u četvrtfinale Lige šampiona, gde su izgubili u dva meča protiv kasnijeg pobednika Seltika (1:0, 0:2). Panta je bio kralj šesnaesterca, golman koji je zaustavljao i neverovatnne šuteve, bio je smeo, odvažan isticao se sjajnom procenom i izuzetnom elastičnošću. Naravno, njegove odbrane nisu ostale nezapažene, pa je na 18 utakmica branio i dres reprezentacije Jugoslavije.

A “plavi” su sa Pantelićem 1968. godine stigli do finala Kupa nacija (Prvenstvo Evrope) i tek posle ponovoljenog meča izgubili od Italije (0:2). Bila je to nezaboravna generacija u kojoj su pored Pantelića bili još Jusufi, Fazlagić, Pavlović, Holcer, Paunović, Petković, Osim , Musemić, Trivić i Yajić. Posle Prvenstva Evrope odlučio je da karijeru nastavi u inostranstvu, desetak godina je uspešno branio za francuske klubove Olimpik iz Marseja, Bastiju i Pari sen Žermen, ali poziv za reprezentaciju više nije dobio, jer tada “stranci” jednostavno nisu više dobijali šanse.

Posle završetka karijere Ilije Pantelić se vratio u svoju Vojvodinu, počeo je kao trener najmlađih , potom je rukovodio omladinskom školom, a jedno vreme bio je i sportski direktor kluba. Potom se vratio staroj ljubavi radu sa mlađim kategorijama, pod njegovom paliciom izrasla je jedna plejada afirmisanih igrača, reprezentativaca, pa nije ni čudo da je omladinska škola Voše dobila ime po njemu “ Škola fudbala “Ilija Pantelić”.

Pre nekoliko godina Panta je otišao u penziju, ali je zadržao svoju kancelariju u Fudbalskom centru “Vujadin Boškov” I do pre nekoliko dana kativno učestvovao u radu kluba. Ilija Pantelić je bio verovatno jedan od najboljih golmana koji su se rodili na ovim prostorima, uz rame sa Šoškićem i Bearom, ali je pre svega bio čovek, ljudina, imao je strpljenja za sve, poštovanja, zbog toga su ga i sve generacije igrača Vojvodine izuzetno volele, ali i navijači.