ikada se fudbal u Novom Sadu nije voleo kao između dva svetska rata. Bilo je to vreme kada je Srpska Atina imala gradski derbi pandan onim najvećim dunavskim, u Beču, Budimpešti i Beogradu. Pamtilo se i prepričavalo – kažu sa ništa manje žara nego li u Montevideu, ili Buenos Ajresu, ili Glazgovu – kada su Vojvodina i NAK ukrštali koplja. Prvo neobavezno šorloptanje u almaškom kraju na „Četiri krajcare”, pa na stadionu preko puta jodne banje – današnja Teslina ulica – a onda i na starom Karađorđu Dake Popovića, kod električne centrale.

NAK (Novosadski atletski klub) osnovali su Mađari još u Austrougarskoj 1910. i nazvali ga Újvidéki Atlétikai Club. Za taj tim igralo je mađarsko življe. Vojvodina je nastala četiri godine kasnije u praskozorje Velikog rata u kući štrikera Šijakova i na početku je okuplja srpsku mladež Podbare i Salajke. Funkcionisalo je u to vreme čak deset klubova u gradu, ali žuti i crveno-beli nekako su se odmah izborili za status fudbalskih avangardista. Logično, kao takvi, postali su i najljući rivali, a tome je, između ostalog, u dobroj meri doprinela i etnička podeljenost.

Prvi zvanični meč o kojem postoje pisani tragovi Vojvodina i NAK odigrali su 1919. Od tada, pa sve do kraja Drugog svetskog rata, kada je žuti ugašeni, odigrano je više od 30 derbija i svaki je imao svoju priču. Dueli Voše i NAK-a bili su mnogo više od igre, pa ni incidenti među pristalicama dva kluba nisu izostajali. Postojali su svi elementi velikog derbija. Hroničari su zabeležili čak i društvene granice između dva „zaraćena” tabora – delovi grada bili su žuti ili crveno-beli, baš kao i kafane. Zborno mesto „nakovaca” bio je lokal „Kod Maroša” u kući „na lakat” - ugao Braće Ribnikar i Futoške - vizavi kasarne. Vojvodinaši su se sastajali u današnjoj Zmaj Jovinoj ulici u kafani Ljubojevića. Legenda kaže da su u ono vreme u Novom Sadu čak i svadbe propadale zbog Vojvodine i NAK-a, ukoliko bi mlada i mladoženja dolazili iz različitih tabora. Jednostavno, fudbalski zagriženi očevi preko „takvog greha” svoje dece nisu mogli da pređu.

„Teško da Novosađani danas mogu to da razumeju. Posle Drugog svetskog rata u najvišem rangu uglavnom je igrala samo Vojvodina. Gradski derbi više ne postoji, a poslednji takav održan je 1986. godine kada su u drugoj ligi zajedno igrali Vojvodina i Novi Sad. Međutim, to nije nikada bilo na nivou okršaja Vojvodine i NAK-a”, pričao je jednom prilikom poznati novinar i dugogodišnji hroničar sportskih zbivanja u Novom Sadu Miša Gavrilović.

Vojvodinu i NAK verovatno jače od tog čuvenog rivalstva povezao je jedan čovek – Jozef Velker. Joška, kako su ga navijači i prijatelji zvali, ili Jožika, najbolji je igrač u kratkoj istoriji NAK-a i najveći predratni as Vojvodine. Kada je bio u naponu snage promenio je tabor i izazvao najveću buru u fudbalskom Novom Sadu, sličnu onoj iz '41. - tada je kao jedan od viđenijih vojvođanskih Švaba odbio regrutaciju u okupatorske SS jedinice i dao se u beg. Velker je bio levo krilo i bogati paor koji je „trenirao” na plodnim poljima južne Bačke. Bio je i veliki dobrotvor, poštenjačina na glasu, reprezentativac - čovek koji je obeležio čitavu jednu epohu novosadskog loptanja. Po sopstvenom priznanju, od sigurne smrti zbog dvostruke izdaje spaslo ga je samo fudbalsko umeće i jedan mađarski oficir iz Hortijevih jedinica, nakovac i veliki zaljubljenik u fudbal...

Jozef Velker odrastao je u Šovima (današnje Ravno Selo, opština Vrbas) u uzornoj švapskoj veleposedničkoj porodici sa 60 jutara zemlje. Šove su uopšte između dva rata bile bogato selo, jedno od najrazvijenih u čitavoj Bačkoj. Bilo je tu mnogo zanatlijskih radnji, pa privatni dom zdravlja, porodilište... Kuća Velkera izdvajala se po mnogo čemu. Jedina je u dvorištu imala vodoskok, mlađani Jozef redovno je pohađao gimnaziju u Novom Vrbasu, a roditelji su ga jednom godišnje slali u Budimpeštu na sajam poljoprivrednih mašina. Jožika je u ranoj mladosti srce poklonio fudbalu, svaki slobodan trenutak koristio je za jurcanje po livadama. Iz tog perioda ostala je anegdota. Bilo mu je tek 15 kada je proleća 1928. otputovao na sajam, ali te godine umesto informacija o novotarijama iz mašinske industrije ocu je uzbuđen prepričavao utiske sa utakmice Belih orlova (reprezentacija SHS) i Mađara. Tada je prvi put na delu video Mošu Marjanovića, Milutina Ivkovića, Najdanovića, Sotirovića... ali i najveće mađarske asove onog doba poput Bukovija, Kohuta, Hircera, Pesovnika, Furmana...

Amerikanski Srbobran iz jula '86. ovako je pisao o Velkerovom detinjstvu:
„Stečeno kućno vaspitanje učiniće docnije da pored ugleda dobrog fudbalera uživa i poštovanje koje je možda još važnije, da je dobar čovek i korektan, bilo na terenu ili van njega”.

Godina 1931. po mnogo čemu bila je sudbonosna za Velkera. Iz Klivlenda je u Šove na letnje ferije pristigla mlada Amerikanka po imenu Keti. Jožika se zaljubio i nedugo zatim oženio njome. Čitav život proveli su zajedno. Odselili su za Ohajo kad je Velker završio karijeru i retko se vraćali u Novi Sad. Jožika je u Americi i preminuo novembra 1995. Amerikanski Srbobran, prvi srpski list u SAD, prvi je i javio tužnu vest, ali je ona do Jugoslavije „putovala” maltene dva meseca...

Borivoj Miroslavljević u svojoj knjizi „Vojvodina, naša ljubav” piše:
„U prvi mah vest iz Amerike primljena je s nevericom. Mnogi stari vojvodinaši skojima se Velker takoreći do juče dopisivao bili su u čudu: 'Joška umro?! Ma to je nemoguće! Neko je to izmislio'. Tragom tužne vesti pozvali smo Beograd. Sa broja 435-491 javio se Dobrivoje Zečević (Bulevar Revolucije 104/VI): 'Jožika nam se više neće javiti iz Klivlenda. Ja sam primio sasvim pouzdanu vest da je umro posle kratke, ali veoma teške bolesti. I meni je vest stigla sa dosta zakašnjenja. Preminuo je prošle godine 29. novembra i sahranjen je tiho u pratnji najuže rodbine'. Dobrivoju Zečeviću se mora verovati. On i Velker su svojevremeno zajedno oblačili dres državnog tima. Mada su bili konkurenti, pretendenti na istu poziciju (levo krilo), ostali su izvanredni prijatelji”.

Novosađani su za smrt svog velikana saznali na sportskim stranama Novosadskog dnevnika od 29. januara 1996. u kratkom poslednjem pozdravu.


Sećanja kao plima naviru...

Istog sudbonosnog leta kada je upoznao Keti, dok je igrao za seoski klub, Jozefa Velkera spazili su stručnjaci iz Novog Sada i vrbovali za NAK. Velikom majstoru nije mnogo trebalo da se uklopi u novu sredinu, još na prvom derbiju pokazao je od čega je satkan i ambiciozna uprava Vojvodine bacila je udicu. Pošto u pitanju nije bio ni šaran, ni som, već pošteni, ali i lukavi brotfiš, često nevidljiv i neuhvatljiv za najbolje dunavske alase, potrajao je taj lov čitavih šest godina?!

Za to vreme gazda Maroš na desetine puta morao je da obilazi sve gradske staklare kako bi prikupljao „muciju” za „nakovce”. Sa Velkerom u timu pobede nad gradskim rivalom postajale su uobičajena pojava, a dobro se znalo – kad padne Vojvodina u kafani kod kasarne srča do kolena! Dobroćudnom gazda Marošu do zore ne bi ostajalo čitavo ništa što je od stakla... Svet će jesen '37. pamtiti po španskom građanskom ratu, procvatu fašizma i narušavanju krhkog mira u Evropi, a Novosađani po transferu koji je poput zemljotresa uzdrmao petrovaradinske zidine. „Velker prešao u Vojvodinu! Velker postao crveni! Velker otišao iz NAK-a u Vojvodinu!” U novinske naslove isprva je malo ko verovao, delovalo je kao naučna fantastika, ali...

„Joška je doneo odluku teška srca. Fudbal je zaista igrao iz zadovoljstva, ne zbog novca. Bio je bogat čovek i mnogo više je davao fudbalu nego što je od njega dobijao. Međutim, činjenica je da je po prelasku u Vojvodinu dolazio iz Šova u Novi Sad motociklom. Pre toga se mučio, išao satima peške, vozom... Govorilo se da mu je Vojvodina za dolazak kupila motocikl”, pričao je svojevremeno Milan Bugarski Ribac, Velkerov savremenik i Šova.

Navijači NAK-a nisu mogli da prežale odlazak svog najboljeg igrača u redove najvećeg rivala. Zabeleženo je ipak da su na početku dolazili da gledaju utakmice Vojvodine samo da bi još koji put na delu videli Velkera. Bilo je međutim kasnije i slučajeva kada su i te kako umeli da provociraju svog nekadašnjeg miljenika...

„Velkeru, upali motocikl! Velkeru, daj gas”, moglo je da se čuje sa istočne tribine gde su se okupljali nakovci tokom derbija. Jasno, aludirali su na to da se Jozef Velker prodao za motocikl.

Logično, ovakvi povici sa tribina bili su dodatni motiv za novajliju u dresu Vojvodine, pa i ako je hteo katkad da „oprosti” svom bivšem klubu, verovatno se ubrzo predomislio. Velker je prvi derbi za crveno-bele odigrao 16. januara 1938. u okviru Božićnog peharskog prvenstva Novog Sada. Vojvodina je slavila sa 3:0, a debitant postigao jedan gol. Novine su sutradan objavile pesmicu tužnih „nakovaca":

„Zbog pehara izgubljenog,
ne trpesmo strašan bol;
najviše nas samo boli,
taj Velkerov drugi gol”.

Iste godine Vojvodina je slavila i u redovnom prvenstvu. Bilo je 5:2 za crveno-bele i ponovo uz pogodak Joške Velkera.

Dolaskom Velkera Karađorđe je napustio jedan sjajni napadač, Jan Podhradski, ili Petrovačka munja kako su ga navijači prozvali zbog neverovatne brzine. Podhradski je otišao u beogradski BSK, a zatim u Čehoslovačku, gde je i završio karijeru. Svedoci onog doba pripovedaju kako je bila velika šteta što Jožika i momak iz Kisača nisu igrali zajedno. Ali na levo krilo mogao je samo jedan... Vojvodina je ipak u to vreme stvorila izuzetno moćan tim koji će nazvati Milioneri. Golman Edo Plac već je bio u ekipi, kao i Matić, Živić, Majtan, Simin, Nemet, Medarić, Zagorac... da bi im se nešto kasnije pridružili Šezberger, Popesku, Požega, Nikolić, izvanredni šapčanin Voja Rodić. Ambicije su bile jasne, sam vrh jugoslovenskog fudbala, o čemu svedoče i imena trenera koji su dovođeni tih godina – Oto Hamaček, Vili Šurman, Fric Levitus, Janoš Noj... Svi oni došli su iz ondašnjeg glavnog fudbalskog centra Evrope Beča i širili fudbalsku veštinu na našim prostorima.

Jedna od najuspešnijih predratnih godina za Vojvodinu bila je 1939. Velker je igrao sjajno i promovisan je u vođu Milionera. Novosađani su osvojili prvo mesto u podsavezu i kroz kvalifikacije (Car Lazar iz Kruševca, ŽAK Subotica, Sport klub Skoplje) izborili plasman u Prvu ligu, među šest najboljih ekipa države. Jugoslavija je konačno čula za Švabu iz Šova koji pravi dar-mar po levom krilu. Sportska revija od 15. maja 1940. godine:

„Velker je navalni igrač Vojvodine, uvek jedan od najboljih igrača. Svi ostali, pa i oni najbolji, mogu toliko da podbace, da se jedva vide na terenu, dok se Velkeru to retko dešava. On je motor svog tima. Tehničar par ekselans. Na utakmici Vojvodine jasno se izdvaja njegova figura sa svojom predanom, majstorskom, fer, a pre svega efikasnom igrom. To je Velker. On predstavlja futbalera, onakvog kakav treba da bude pravi futbaler, sportista. Ne protestuje protiv odluka sudije, ne uzvraća na grubosti protivnika i ne prepire se sa igračima. U igri se i ne čuje, ali zato se vidi više nego ostali igrači. Iako bi po svojim sposobnostima mogao da igra u svakom prvoligaškom klubu, on je do krajnosti skroman. A to baš u većini slučajeva nije u naravi zvezda. Velker je najbolji, najdisciplinovaniji i najskromniji fudbaler u Novom Sadu. A po igri zaslužio je već odavno da igra u državnoj reprezentaciji".

A reprezentacija i najbolji vojvođanski fudbaleri nikada nisu išli ruku pod ruku. Za Vojvođane je u nacionalnom timu retko kada bilo mesta, jer su selektori morali da biraju po ključu, praveći balans između Beograda, Zagreba i Sarajeva, odnosno Srbije, Bosne i Hrvatske, kako bi svi narodi u Kraljevini bili zadovoljni. Nije tajna da je Jožika imao dosta ponuda, i iz Beograda i iz Zagreba, ali ostao je do kraja karijere veran svom Novom Sadu, zbog čega je imao daleko manje prostora u državnom timu nego što je zapravo zaslužio.

U sezoni 1940/1941. šest najboljih ekipa države bilo je podeljeno u dve grupe – hrvatsku i srpsku. Prvi deo takmičenja Vojvodina je završila iza BSK-a i Jugoslavije. Premijerni meč finalnog dela crveno-beli trebalo je da odigraju 6. aprila '41. protiv Građanskog, ali na Karađorđu toga dana nisu se pojavili ni igrači, ni sudije, ni publika. Nebo nad Novim Sadom parali su teški bombarderi Luftvafea. Počeo je rat. Očekivano, po uspostavljanju vlasti, okupator je Vojvodini zabranio funkcionisanje i konfiskovao joj svu imovinu, koju će potom dodeliti mađarskom NAK-u.

Borivoj Mirosavljević opisao je prve dane fašističke vladavine:

„Kada su stigli u Bačku, i nemački i mađarski okupatori, izvršili su mobilizaciju. Domaći Nemci regrutovani su u SS jedinice uz svesrdno angažovanje kulturbunda, a Mađari u Hortijeve jedinice. Velkera su pokupili u rodnim Šovima. Odveli ga u Vrbas na regrutaciju. Čim se ukazala prilika pobegao je. Krio se po salašima u vrbaškom ataru. Fašistički nastrojena omladina u Šovima oskrnavila mu je kuću. Sve to pročulo se do Novog Sada u kome su Mađari uveliko radili na obnovi svog NAK-a"...

Jedan hortijevac, visoki oficir, odmah je naložio: „Dovedite mi Velkera! On je naš igrač! Daću mu priliku da se iskupi za grešku koju je napravio kada je prešao u Vojvodinu. Neka dođe, neće mu faliti dlaka s glave. Sa njim mogu da dođu i ostali igrači Vojvodine. Treba nam jak tim da pobeđuje i zabavlja narod".

Jozef Velker odabrao je život za svoju porodicu i sebe, prestao da se krije i prihvatio ponudu. Zajedno sa njim, nacističkom NAK-u pristupili su još neki bivši igrači Vojvodine, poput Placa, Marjanovića, Avramovića, Medarića... Milan i Pera Simin, Milan Stoja i Živko Brzak nisu prihvatili predlog. Pogubljeni su jula 1941.

NAK je formirao moćan tim i sve vreme dok su trajali ratni sukobi takmičio se u najvišem rangu mađarskog prvenstva. Bilo je velikih pobeda, poput one usred Budimpešte protiv šampiona Ferencvaroša - pa i Puškaševog Kišpešta - bilo je i poraza. Bez obzira što su igrali za NAK, Srbi i Jevreji iz tog tima jedva su izbegli likvidaciju tokom pogroma u zimu '42. Fašističke jedinice Mikloša Hortija otkrile su omanji partizanski odred u žabaljskom ritu na Pustajićevom salašu, što je bio povod za veliku raciju između 21. i 23. januara u čitavoj južnoj Bačkoj. Još jedan od predratnih asova Vojvodine i član tog nacističkog NAK-a, doktor Puba Mateović, sećao se tih krvavih dana u Novom Sadu...

„I mene su poveli zajedno sa stotinama Novosađana koji su odvedeni do obale Dunava i bačeni pod led. Kada je trebalo da me ubace u kamion koji je prevozio žrtve do Štranda rekao sam stražaru da sam igrač NAK-a. On me je šutnuo u zadnjicu i izbacio iz reda. Posle provere, pustili su me kući. Fudbal mi je spasao život! Baš kao i Živkoviću, Medariću, Velkeru, Jovanoviću... Igrajući fudbal pričinjavali smo retke trenutke radosti našim narodu i zajedno sa njim gajili nadu u bolje sutra”.

Novi Sad ne pamti sumornije proleće od onog koje će doći te '42. Dunav je izbacio oko 2.000 beživotnih tela. Joška Velker sreo je Mihajla Majtana u Zmaj Jovinoj kod Vladičanskog dvora...

„Mišo, nikad više neće biti naše Vojvodine”.

„Ne boj se, Jožika, igraćemo mi još”, prepričavao je mnogo godina kasnije pouzdani bek crveno-belih kratku konverzaciju o fudbalu koja je poslužila kako bi se skrenule misli sa krvavog januara i svih strahota koje su se dogodile.

U oslobođenoj zemlji Jožika i Miša, sa ostalim preživelim predratnim fudbalerima, otvorenim kamionom otputovali su u Zrenjanin i odigrali prvu utakmicu za obnovljeni klub.

Promena imena godinu dana kasnije zabolela je navijače Vojvodine, ali SKOJ i Komunistička partija bili su neumoljivi – sve što podseća na buržoaziju i srpsko vojvodstvo valjalo je prilagoditi socijalističkom duhu u povoju. Tako su Novosađani pod imenom Sloga započeli novi pohod ka vrhu jugoslovenskog fudbala. U klupskim almanasima Vojvodine može se pronaći da je ta Sloga u sezoni 1946/1947. u baražu za plasman u Prvu ligu igrala protiv skopskog Vardara, odnosno da je žestoko pokradena. Posle 1:1 u prvoj utakmici, u Makedoniji je sudija Vlajić iz Beograda toliko bio naklonjen domaćinu da su čelnici Novosađana naložili igračima da napuste teren. Jedino je Velker odbio da to učini. S obzirom da je Jožika sopstvenim novcem finansirao put u Skoplje morali su da ga poslušaju i vrate se da odigraju do kraja. Tako je izbegnut veliki skandal i savim izvesne sankcije novih vlasti koje ionako nisu bile naklonjene crveno-belima.

Taj vitez, fudbalski matroz Velker, imao je već 34 godine. Zbog previše obaveza oko domaćinstva, konja i salaša, zemljoradnje kojom se aktivno bavio, retko je dolazio na treninge. U više navrata hteo je da napusti fudbal. Nisu mu dali. Iz klupske kase, pričalo se kasnije, ni dinara nikada nije uzeo. Čak ni hranarinu nije primao, ali je zato uvek finansijski pomagao. Sa polja su ga bukvalno odvlačili na utakmice. I opet je bio najbolji. Bez treninga.

Nezaboravna je jedna Velkerova pančevačka epizoda iz treće posleratne sezone, fusnota koja objašnjava tu ljudsku gromadu... Posle Skoplja, Novosađani su i dalje špartali drugoligaškim terenima i velike borbe vodili sa zemunskim Krilima, odnosno Dinamom. Pančevci, za koje je tada igrao i čuveni Moša Marjanović, nekako su iščupali bod protiv Sloge (2:2) pred svojim navijačima. U dresu Dinama toga dana izgarao je centarhalf Ljuba Radanov. Imao je tu nesreću da „nagazi” na levo krilo gostiju... U jednom trenutku, kada je Velker navalio na gol, simpatični Radanov ga je u nemoći uhvatio za dres. Ovaj se poput besnog čilaša otrgnuo, samo sebi svojstvenom fintom ga izbacio iz igre i postigao pogodak. Ostade Ljuba samoponižen u prašini neobuzdanog, ali elegantnog kasa. Šta je galop gazda Jerihovog Šturma za ovu pančevačku grmljavinu... Nekoliko puta je Velker na sličan način dizao publiku na noge, da bi ga frustrirani Radanov u jednom trenutku iz očaja ujeo za ruku...

„Izvini, Joška, molim te, što sam te ugrizao”, pokajao se stušteni defanzivac Dinama posle meča.

„Sve je u redu, ništa ne brini, prijatelju”, bez trunke ljutnje odgovorio je Velker, pa dodao uz osmeh: “Nego, Ljubo, grizi ti na treningu! Pa kad nabiješ kondiciju i budeš brži, nećeš morati da grizeš na utakmicama”.

Teret godina postajao je sve veći, Jozef Velker uvideo je da mu „nema spasa od fudbala” i rešio je da obeća: „Kad uđemo u Prvu ligu ja ostavljam fudbal”. Keti je već bila otišla u Ameriku, a Jožika ostao koliko je bilo potrebno, dok nije ispunio obećanje. Vojvodina je ime na insistiranje navijača vratila novembra 1950, a već na proleće iduće godine proslavila ulazak u Prvu ligu pod trenerskom palicom Baneta Sekulića. Te sezone, kao 38-godišnjak, Velker je postigao 15 golova na 30 utakmica. Nakon poslednjeg susreta u sezoni u svlačionici haranga i suza u oku...

„Ja sam svoj cilj i veliku želju ispunio: Vojvodina je ponovo u društvu najboljih, gde joj je oduvek i bilo mesto. Moja pomoć vam više nije potrebna. Došlo je vreme da konačno okačim kopačke o klin. Imate dovoljno dobrih mladih igrača koji će me uspešno zameniti u timu”.

Leta '51. Vojvodina je organizavala oproštajnu utakmicu za Jozefa Velkera. U Novom Sadu gostovalo je Sarajevo. Stadion krcat. Veterinar iz Bačkog Dobrog Polja Blažo Šakota bio je dečak. Nije imao novca za ulaznicu, stajao je i čekao na kapiji da se neko od starijih smiluje i uvede ga kako bi poslednji put video svog idola. Malo ko ga je i pogledao... A onda se u jednom trenutku pojavio uglađeni Velker, izvadio novac iz zadnjeg džepa pantalona i kupio dve karte. Jednu za dečaka, drugu za sebe.

Jozef Velker kupio je ulaznicu za svoj oproštajni meč i otišao da zapleše poslednji put pred Novosađanima...

P. S. “Vojvodina je kao naš fudbal – teško onome ko ga zavoli! I blago onom kome je prirastao za srce”.