Teško je bilo šta napisati u vezi ove utakmice, još teže ne napisati. Ne bi bilo dobro da stvaramo crno-belu sliku, jer je ona prilično šućmurasta, samim tim i mnogo teža za sagledati. Što se mene tiče, mogu da budem zgađen i ogorčen suđenjem, ali takođe i da žalim što ih od početka nismo zgazili i razbili, jer smo i to mogli da uradimo. Prvi gol Mojsova stigao je iz prvog ubacivanja pred Stojkovića, drugi iz drugog. Čim smo malo živnuli, i pritisli ih, nisu znali gde se nalaze. Da smo tako igrali od početka, ne bi im bilo spasa. Uprkos svemu, postigli smo dva gola i produžeci su najmanje što smo zaslužili.
Treba biti realan i reći da nismo igrali dobro, posebno u prvom poluvremenu. U utakmicu smo ušli k’o pali s Marsa. Vrlo konfuzno, potpuno nesposobni da preuzmemo bilo kakvu kontrolu igre. Minimalna korekcija u veznom redu nije urodila plodom. Ostali smo sa dva velika smetala na terenu – Lazetićem i Branom Ilićem. Da stvar bude gora, Tumbasević je uspeo da odigra najgoru utakmicu ikada. Zaista neshvatljiv niz grešaka s njegove strane. U prvom delu smo imali jedan jedini šut, i to van okvira gola (Mojsov iz slobodnjaka), nula povezanih akcija i tek u poslednjih sedam-osam minuta uspeli da uspostavimo kakvu-takvu ravnotežu na terenu. Za finale Kupa, prilično tanko. Gol koji smo primili je pacerske prirode. Tumbasević je nedopustivo isplivao, Brkić neshvatljivo loše intervenisao. Sada to više nije slučajnost – Brkine greške u najvažnijim momentima se ponavljaju, i moram priznati da sam skeptičan po pitanju njegove dalje karijere. Činjenica je da bez Vuka nemamo igru u sredini, da Katai jedini može napraviti razliku u napadu (da je igrao samo malo duže, ne smem ni da pomislim šta bi uradio onom Miljkoviću), i zaista je šteta što su njih dvojica ponovo ostali neiskorišćeni.
U drugom poluvremenu, stvari su počele da se razvijaju nabolje. Gol je potpuno okrenuo situaciju, što je za sudiju ujedno bio i signal da totalna krađa može početi. Nejednaki aršini kod dosuđivanja faulova, stalno vraćanje lopte na mesto prekršaja, nepoštovanje prednosti, davanje žutih bez povoda je ono što smo donekle i očekivali. Takvo je suđenje stadardan deo repertoara, bukvalno u svakoj utakmici sa blizancima, i može se podvesti pod sitnu krađu. Ono što je usledilo, međutim, pobudilo je duhove iz ’97. Mislim da bismo komotno mogli nabrojati bar 10 utakmica iz bliske prošlosti na kojima su nas na identičan način pokrali (ako ne i gore), uključujući i pomenuto finale na Marakani. Tada se, kao i juče, među navijačima javljao isti osećaj – da je napuštanje utakmice jedina normalna odluka, ali se to u praksi nikada nije ostvarilo. J
uče smo konačno ustali i rekli NE, a to NE se ne odnosi samo na ovu utakmicu, ovo finale Kupa, nepostojeći penal nad Tejgom, poništen gol Mojsova, nedosuđen faul nad Trajkovićem... Ono obuhvata sve krađe i nepravde nanete našem klubu. Zato, samo zato će jučerašnji dan biti upamćen – kao kap koja je prelila čašu.
Ne smemo se zaustaviti na ovome. Stvar se mora terati do UEFE, javno izraziti sumnja u regularnost oba domaća takmičenja, zahtevati opsežna istraga partizanovih „zatvorenih“ utakmica... Ako se zadovoljimo ovim izlaženjem sa terena, ništa nismo uradili. Jer, svi znamo da nije u pitanju samo jedna utakmica, i nekoliko spornih situacija.
P.S. Još jedna stvar – utakmica nije bila završena, već prekinuta, samim tim ni pehar pobednika nije mogao biti uručen. Sada nas verovatno očekuju novčane kazne, oduzimanje bodova, možda i suspenzija iz Kupa dogodine... Na sreću, Evropa ne može izmaći, jer kao finalisti imamo prohodnost (pošto će crnima pripasti i šampionat
).
где си сад???
