Taman sam se bio naoštrio da se, posle pozamašne pauze, na jednoj fudbalskoj utakmici proderem: "Konjino beogradska", ali, kao što to obično biva, članovi porodice Lazetić su me izneverili...
O čemu se zapravo radi? Proteklog vikenda zaputio sam se na utakmicu kluba po imenu Solo FC za koji nastupa naš nekadašnji ljubimac (i mlađi brat sadašnjeg) Žarko Lazetić, no međutim, "robusni centarfor" dopadljive ekipe iz Centralne Jave izostao je zbog povrede. Ipak, nisam zažalio! Imao sam priliku da čujem kako Branko Sosa Babić na čistom balkansko-indonežansko-engleskom više: "Eeeeeeej" i "Kip d bol", odlična stvar. Osim njih dvojice ima u tom klubu i još nekoliko ex Yu izdanaka, ali o tome kasnije...
Solo FC je klub iz istoimenog grada na Javi. Osnovan je 1923. godine kao Persis, 2009. usled finansijskih problema ispali su u niži rang takmičenja, da bi početkom ove iz tog kluba oformljen Solo FC koji, s vrlo promenjljivim uspehom, nastupa u takođe novoformiranoj "Premijer ligi Indonezije". Protivnik na jučerašnjem meču bila je ekipa Aceh United. Aceh je inače pokraina na Severu Sumatre koja nema nikakve formalne veze s aktuelnim državnim sistemom: to je u principu Mala Saudijska Arabija, tamo vlada hunta koja se može nazvati soft verzijom avganistanskih talibana, u velikoj meri vladaju šerijatski zakoni, prava žena su veoma ograničena... Zbog toga bi se moglo reći da je ovo bila "utakmica visokog rizika", ali tamošnji glavni grad Banda Aceh udaljen je nekoliko dana lokalnog kopnenog i vodenog transporta od mirnog središta javanskog jezika i kulture ("Solo - spirit of Java") tako da, s te strane, nije bilo nikakvih problema.
Da je gospodin Lazetić Ž. član ekipe Solo FC znao sam od ranije, a za utakmicu sam saznao tako što sam video nekoliko čopora klinaca u crvenim majicama koji kruže gradom na skuterima i vespama turirajući kao nezdravi. Tako se ovde ide na utakmicu! Kada smo došli ispred stadiona "Manahan", već se okupio popriličan broj ljudi. Svi navijaju za lokalni klub i loši rezultati nisu prevelik povod za "kuliranje" ljubimaca. Iako je na indonežanskom arhipelagu vazda više od 30 C i mnogi navijači na stadion dolaze bosi (?!), ispred stadiona prodaju se zimski vuneni šalovi s natpisom "Paseopati" (to su nekakvi vojnici). Karata ima na blagajni i nema gužve, ali u epicentru sive ekonomije (misli se na celu Jugoistočnu Aziju) naravno da ima i tapkaroša. Najjeftinije karte su 15.000 rupija (1 evro - 12.000 rupija), a kod tapkaroša su 16.000. Za Zapad su karte 30 i 50 hiljada (u zavisnosti od sektora), ali smo mi upali za Dž u novinarsku ložu pozivajući se na istekle (i u mom slučaju kišom uništenu) članske karte Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Novinare prepoznaš sa sto metara: dobroćudne debeljuce s kačketom i cvikerima. Može se reći "Save Savići" u javanskoj farijanti (Sava zna da ga volim, pa mogu ovako da pišem).
Lokalni "Malajci" (s tom razlikom što ovi zaista govore jednom verzijom malajskog jezika) prodaju sveže ubran kikiriki, pirinač prokuvan u kokosovom mleku i umotan u list drveta banane, tofu s čili papričicom i "nešto" potpuno bezukusno s pekmezom od jagoda. Ima da se kupi i "Coca-cola" kao generalni sponzor "Premijer lige". Stadion je kao naš kad bi se ispunila sva ona obećanja koja slušamo. Dakle ima spojene i ujednačene tribine, stolice, četiri reflektora... Iznutra je sve potpuno drugačije. Vrlo je svečano. Izlaze klinci s "mušemom" sa znakom "Fair play", slikanje i intoniranje nacionalne himne "Indonesia merdeka". Svi na stadionu stoje i pevaju, samo novinari sede i puše. "Medic" ekipa koja uleće u teren ima fluorescentne kacige (?!), a na poluvremenu "uživali" smo u vrlo opskurnom čirlider programu.
Okupilo se cirka šest ili sedam hiljada ljudi. Možda malo više. Navijači "Paseopati" smešteni su na Jugu i Severu. Na obe tribine ima ih po otprilike onoliko koliko "Firme" protiv blizanaca, mada se mahom radi o tinejdžerima. Pevaju različita pesme, a repertoar se kreće od prepoznatljivih fudbalskih melodija, preko infantilnih dečijih pesmica pa sve do ratnih plemenskih pokliča. Uz skoro svaku pesmu postoji neki vid "koreografije" u vidu plesa, mahanja, spuštanja i podizanja ruku, okretanja na stranu... Vrlo interesantno. Imaju nekoliko transparenata, a mogle su se videti i zastava Nemačke i nešto što su osobe sa skromnim poznavanjem geografije Istočne Evrope "krstili" kao zastavu Moldavije. Možda bi tu @Krle mogao pomoći kao vrsni poznavalac moldavske umetnosti i što je još važnije moldavskih umetnica
Pred kraj prvog poluvremena počinje pljusak. Desetak odsto gledalaca napustilo je stadion, a ostatak počeo da navija još glasnije. U drugom poluvremenu (kada je sve postalo već malo dosadno) nastala je opšta tuča na Južnoj tribini. Šibalo se drškama za barjake, a pripremljeniji su imali kacige za motore na glavama. Odred policije koji izgleda ozbiljno otprilike kao oni "specijalci" u Kuli jesenas tada je stupio na scenu. Brže bolje su pohitali da nabave merdevine od bambusa i dok su se oni uspentrali uz tribinu, šorka se sama završila.
Kvalitet fudbala? Pa čak bolji nego što sam ja to očekivao gledajući utakmice reprezentacije Indonezije na televiziji. Jedno 30% nekvalitetnije, ali isto toliko zanimljivije nego u Srbiji. Gosti su pobedili s 3:0. Fudbaleri Solo FC su, kao i Vojvodina sa istim trenerom, držali loptu u nogama 70 minuta, ali nisu nijednom ugrozili gol protivnika. Ovi su iskoristili svoje šanse i amaterizam nekih domaćih igrača.
Tu se vraćamo na ex Yu. Golman i "desetka" u Solo FC su dvojica Makedonaca rođenih u Australiji. Radi se zapravo o dvojici metroseksualaca koji zloupotrebljavaju status belca u javanskoj kulturi da ispadnu face, pošto u Evropi ne bi mogli da nastupaju za klub jači od Vinogradara iz Ledinaca. Golman nije imao nijednu (brojevima 0) intervenciju, a "plej mejker" koji je tehnički obučen kao prosečan radnik obezbeđenja Nacionalnog parka "Fruška gora" izgubio je jedno i 1.345 lopti i uspeo da skrivi penal (igrao rukom). Solo FC inače ima dva zanimljiva igrača: jedan podseća na našeg Vuka, a drugi recimo na Tadića s tim što igra ofanzivnije. Imaju i jednog matorog Rusa na štoperu koji je njihov Komadant Pleč. Na snagu može sve, na brzinu ništa. Aceh UTD ima trenera francuza i dva crnca koji su jaki kao Trajković i Mojsov zajedno, ali barataju loptom poput "desetke" protivničke ekipe. Inače, naš bivši trener istakao se jednom bravuroznom izmenom tako što je, kada je protivnik poveo 2:0, u igru uveo levog beka (?!) koji je građen kao Ivica Dačić.
Posle utakmice, svi na svoje motore i ponovno turiranje pokislim i ponegde poplavljenim ulicama Sola. Oni koji su došli peške, uspentrali su se na neke kamione i tako se "otšlepali" do centra grada.
Mi čekamo da se Lazetić oporavi!
