fkvojvodina.com

nisam mislio samo na radovanje,vec i na tugovanje... a rezultati kakvi su takvi su,niti su najbolji niti najlosiji kroz nasu istoriju,al ipak,cudan neki osecaj daje sve ovo....

Ja dodjem i gledam travu, u kombinaciji sa nasim dresovima i svetlima reflektora deluje smirujuce. A i da osvojimo kup i izborimo evropu ma kako, znate sta nas ceka, dobro proci cemo prvo kolo... sve u svemu, zivi se da se pobede ako moze i ponize bg blizanci.

Ja sam sebi posle poraza od Zvezde u Finalu kupa 0:3 na JNA rekao sebi da se neću više nervirati/nadati bilo kakvom uspehu kluba. I opet sam se ponadao na sledećem Finalu kupa, posle toga teška ravnodušnost, kao što je jednom prilikom Brick LIman čini mi se napisao, dolazak na stadion mi je navika, nema neke nervoze posle poraza, nekog velikog tugovanja. Šta god da se desi, ravnodušan sam manje više. Mada, kako imati bilo kakvu emociju kada je ono na terenu što gledamo sve samo ne fudbal?! Kada budem video 11 ratnika koji ginu za grb ovog kluba onda će priča biti drugačija, mada sumnjam da će se to desiti...



... ali opet nekako nemam nameru da odem sa tog stadiona, potreba za mazohizmom je tu, moram je na'raniti nekako!

Voja wrote:Nikako da se otmem utisku da je velika vecina forumasa postala ravnodusna na rezultate fudbalskog kluba

Apsolutno. Zapravo ne ravnodušan, već ne dozvoljavam sebi da se nadam ičemu od kluba. Nakon sezone u koju smo furiozno ušli sa Stepanovićem na klupi, a koja se završila potpunim debaklom (sa najboljim igračkim kadrom u prvenstvu, a to je i danas slučaj), rekao sam sebi da si više neću dozvoliti nadu u uspeh ovog prokletog kluba. Opet, prošle sezone smo uhvatili seriju gaženja koja je kulminirala bajkom na tribinama u finalu kupa i izlivanjem kofe izmeta za vrat od sistema državnog terorizma koji je na brutalan način dao do znanja da neće dati sirotinji ni mrvicu sa stola.
To, naravno, ne znači da se ne iznerviram kao pas sa svakom lošom igrom, porazom, kretenskim potezom uprave, itd. Nerviram se, ali pomirio sam se sa tim da smo bolestan, gubitnički, proklet tim - mučenik, i, zapravo, ne bih sada mogao ni da se prešaltam u neku drugu emociju. To mi je navijački identitet i na jedan čudan način uživam u tome (verovatno se to u psihijatriji označava pojmom mazohizma). Kako drugo objasniti osećaj enormnog zadovoljstva kada sa još 250 nesretnika u kavezu čmarakane uživaš dok te napada 50 000 seljobera koji, pri tom, taj dan slave titulu? I ti ih još iskeženih zuba pozivaš da samo dođu....Kako objasniti drugačije činjenicu da si i dalje tu posle svih šamarčina koje si doživeo prateći Stari Klub? Mazohizam, sigurno.
Sad protiv Javora - smrznuti bolloxi, igra očaj, gosn Panonski Fantom kaže: "idem sad da napušim ćaleta što me vodio na Vojvodinu", i, na kraju, '88. minut, ABU leti kao mačka, lopta se koprca u mreži, a oko mene ekipa 30+, 40+, 50+ i 60+ ispušta životinjske urlike i skače kao deca kad vide kamion sa sladoledom. Eto, to me drži i zbog toga kontam da ću biti tu do svog kraja. To je apsolutno više od rezultata, uprave, igrača, itd.

Brick Liman wrote:

Voja wrote:Nikako da se otmem utisku da je velika vecina forumasa postala ravnodusna na rezultate fudbalskog kluba

Sad protiv Javora - smrznuti bolloxi, igra očaj, gosn Panonski Fantom kaže: "idem sad da napušim ćaleta što me vodio na Vojvodinu", i, na kraju, '88. minut, ABU leti kao mačka, lopta se koprca u mreži, a oko mene ekipa 30+, 40+, 50+ i 60+ ispušta životinjske urlike i skače kao deca kad vide kamion sa sladoledom. Eto, to me drži i zbog toga kontam da ću biti tu do svog kraja. To je apsolutno više od rezultata, uprave, igrača, itd.

Da,da to je moja Vojvodina i njeni verni mazohisti koje poznajem ceo život i koju ništa ne može zameniti,a pogotovo ne hiljade lažnih pobeda i pehara.Samo kada se setim tog prokletog finala kupa i radovanja posle postignutog gola Mojsova,grljenje i ljubljenje ljudi koji se nikada u životu nisu sreli,ali ih je spojila ona bolesna ljubav prema našem klubu.Tako nešto "oni" mogu samo da sanjaju i to ih najviše boli!

A tek mahanje ispljuvanim zastavicama nakon gola u finalu. I nikom nije smetalo, čak ni jednom gospodinu koji bi u nekoj drugoj situaciji umro na licu mesta.

Gaženje gamadi je nešto zbog čega definitivno vredi živeti i trpeti svu ovu muku. Tu slast sam prvi put osetio '89 kada smo petokraku uništili 3-1 i praktično osigurali titulu. Uf, uf,ježim se svaki put kad se setim toga... Taj predivini osećaj kada Abu meće na pašnjaku, ili kada ga je Kizito stavio čergi posle koznakoliko godina je nešto što ostaje kao trenutak iskonske, neopisive sreće, nešto kao kada postaješ svestan da se tvoj kompleks trenutno izlečio, nažalost uvek samo trenutno a ne zauvek... Ali davno smo mi naučili da se nosimo sa ovom mukom i, što je najneverovatnije, ima nas sve više bolesnika.

Ne mogu da se prisetim da li je veca ludnica bila kada smo otresli partizane prosle godine u gostima ili pak pre par sezona kada je Gojko metnuo 3 komada na istoj toj livadi na jednoj utakmici. Secam se da sam tada prakticno pao sa polovine tribine do ograde posle 3. gola! Mada, kad se setim koliko se bagre nakupilo prosle sezone, pa kada im je Abu metnuo posle centarsuta Vuleta, ako se ne varam..... A ono MUK! Osim u kavezu, gde ljudi nisu pevali vec su svi vikali: AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!! Najezio sam se, jbt! U tim trenucima pomislim: Kakva liga sampiona, ku**c! Za ovo zaista vredi ziveti! I jako mi je zao onih koji to nisu osetili u svojim zivotima. Dzaba ti i dobra kola i pun novcanik i sva ostala luksuzna sranja ako to nisi doziveo!

Ne znam zašto se razlikuje i ne znam zašto je tako jebeno volim, ali znam da me nikad neće proći. Hvala ljudima koji su me u zadnjih par postova podsetili na sve ove stvari.

To je ono sto jedino Vosa moze da ti pruzi To je taj Vosin feeling koji nikada ne prestaje.
I da odemo u trecu ligu i da gostujemo u Backom Jarku i ako damo gol u 90om minutu za pobedu, ja cu opet da se radujem kao malo dete i sto kaze Brick zivotinjski da urlicem.
Ali u ovoj sezoni nekako posle kupa, saopstenja, pa Vaduza me je nateralo da budem totalno ravnodusan, znam da ne valja, ali.... Ne vidim nacin za bolje sutra.

Kad smo već krenuli sa reminiscencijama, mislim da mi je lično najdraže bilo gaženje policijskog kluba na njihovom bunjištu 0:3 pre par sezona (2006., čini mi se), kada smo primorali "Princa sa Neretve" da napusti cigansku klupu pre isteka utakmice. To je bilo baš ponižavanje. Tu smo, koliko znam, tukli pandure na njihovom bunjištu posle 25 leta. Taj delirijum u, tada prepunom kavezu, je nešto što se možda samo jednom u životu doživljava.
Sećam se i gaženja cigana 3:1 kući koje je kenta pominjao, u doba kad su bili najjači na kontinentu, ali sam tad bio njackli da bih to doživeo toliko emotivno.
Koliko smo navijački napaćeni, svedoči i sledeća stvar: u sezonama totalnog rasula, nakon štrajka, gde je bilo borbe za opstanak u poslednjim kolima, imali smo polusezonu, ili čak čitavu sezonu, u kojoj smo jednom ili možda dva puta pobedili u gostima. Do te utakmice sa OFK-om znam da nismo imali nijednu pobedu na strani. Išli smo na tekmu u solidnom broju "harmonikama" GSP-a u kojima je bilo svega i svačega uobičajenog za naš uzrast tada. Poveli smo 0:1, pa je OFK, čini mi se izjednačio, da bi pred kraj ugurali za 1:2. Čini mi se da je bilo 1:2 (možda čak i 0:2 ), godine se tačno ne sećam jer je memorija u mom slučaju relativna stvar, samo sa sigurnošću znam da je oba gola dao niko drugi nego mrtvi Igor Bogdanović. Radost u busevima pri povratku u Ponos Nizije bila je ravna eliminisanju Bayerna u polufinalu LŠ. To je definitivno bio jedan od momenata koji te veže za klub večno, gde shvatiš da je tvoj klub poseban i da smo mi kao navijači definitivno drugačiji od drugih.

Brick Liman wrote:Kad smo već krenuli sa reminiscencijama, mislim da mi je lično najdraže bilo gaženje policijskog kluba na njihovom bunjištu 0:3 pre par sezona (2006., čini mi se), kada smo primorali "Princa sa Neretve" da napusti cigansku klupu pre isteka utakmice. To je bilo baš ponižavanje. Tu smo, koliko znam, tukli pandure na njihovom bunjištu posle 25 leta. Taj delirijum u, tada prepunom kavezu, je nešto što se možda samo jednom u životu doživljava.

Uff...I sad se naježim kad se setim...

Voja wrote:Nikako da se otmem utisku da je velika vecina forumasa postala ravnodusna na rezultate fudbalskog kluba

Ја, без обзира на све, никако не могу да будем равнодушан. Пред утакмице Војводине се тресем, гризем нокте и само на Војводину и утакмицу мислим. Ноћ пред ову последњу утакмицу против гробља нисам могао да спавам, као ни пред прву утакмицу против Вадуца. Кризирам од недеље до недеље, од утакмице до утакмице. Сав инострани фудбал ми делује јако незанимљиво и досадно и не могу да га гледам, а некад сам га редовно пратио. И све сам гори и гори, дешава се да запоставим учење, да паднем у жестоку меланхолију (нпр. после Вадуца) или у еуфорију (нпр. пред финале купа). Кад погледам шта сам написао, делује као да је писао неки тежак наркоман, али стварно је тако...

Nije tebi lako..

Само Војводина wrote:

Voja wrote:Nikako da se otmem utisku da je velika vecina forumasa postala ravnodusna na rezultate fudbalskog kluba

Ја, без обзира на све, никако не могу да будем равнодушан. Пред утакмице Војводине се тресем, гризем нокте и само на Војводину и утакмицу мислим. Ноћ пред ову последњу утакмицу против гробља нисам могао да спавам, као ни пред прву утакмицу против Вадуца. Кризирам од недеље до недеље, од утакмице до утакмице. Сав инострани фудбал ми делује јако незанимљиво и досадно и не могу да га гледам, а некад сам га редовно пратио. И све сам гори и гори, дешава се да запоставим учење, да паднем у жестоку меланхолију (нпр. после Вадуца) или у еуфорију (нпр. пред финале купа). Кад погледам шта сам написао, делује као да је писао неки тежак наркоман, али стварно је тако...

Nije tebi lako....
Gde lako matori??

Evo ti jedan prigodan insert. Lici mi na ovo

http://www.youtube.com/watch?v=dsaHEPvwLA8" onclick="window.open(this.href);return false;