FK Vojvodina u periodu 1914-1941
Posted: Mon Jul 25, 2005 5:46 pm
Evo za one koji to nisu procitali na Red Firmovom sajtu moj tekst o peridou pre drugog svetskog rata! Tekst je na cirilici pa namestite encoding na vasem pretrazivacu!
p.s. Ispravio sam gresku i postavio sam ceo tekst!
ОСНИВАЊЕ
Прва фудбалска лопта стиже у Нови Сад 1903. год., док су први клубови основани 1909. УТК ( Друштво новосадских гимнастичара) и 1910. НАК ( Новосадски атлетски клуб). Око ових клубова окупљали су се углавном новосадски Мађари. Блез Паскал је рекао да је категорични императив људског разума да објасни одакле је дошао човек, где иде, зашто је дошао и зашто иде. Што се тиче Ф.К. Војводине то је веома јасно : љубав оснивача према фудбалској игри, чињеница да су друге националне заједнице имале свој клубове и жеља да буду равноправни са њима. То су били главни мотив да и српска заједница у Новом Саду организује свој клуб. Управо ова чињеница издваја навијаче Војводине од осталих навијача у Србији јер је њихов клуб основан из љубави а не жељом дикатора или инспирацијом лажних идола и варљивих идеологија, тако да и нови и стари навијачи Војводине без икаквих проблема могу да прихвате органско идејно јединство са људима који су зачели те идеје 1914. год. Први неуспешни подухвати за оснивање једног српског фудбалског клуба збили су се 1902. год. и 1907. год. иза којих су стајали студенти из Прага и ученици „Велике српске православне гимназије“. Жеља за оснивањем српског клуба појачана је приликом гостовања београдског клуба Српски Мач у октобру 1913. год. и у пролеће 1914. год. Победе Београђана над мађарским клубовима биле су повод за националне манифестације новосадских Срба у тада веома напетој политичкој ситуацији.
Само рођење Ф.К. Војводине било је слично рађању неког митског или античког хероја. Оснивање се одржало као у некој причи у потпуној тајности, јер у предвечерје првог светског рата аустро-угарска полиција је будно пратила свако окупљање српске омладине, само са тим што је уместо неке удаљене планине или каквог скривеног места као позорница послужила је штрикерска радња Саве Шијакова у Темеринској улици (данашњи Технометал). Под фирмом да долазе да помажу у преради вуне скупили су се ученици „Велике српске православне гимназије“, студенти и трговачки помоћници ради оснивања једног националног клуба ради васпитања на спортском плану. Међу оснивачима су били Миленко Шијаковић утемељивач текстилне индустрије у Новом Саду, Владимир Милићевић универзитетски професор, Душан Хинић угледни хемичар, Раденко Ракић и Каменко Ћирић истакнути правници, Гојко Ружић, Ранко Тошић, Ђорђе Живанов, Бранко Госпођиначки и виђени адвокат Костa Хаџи. Новонастали клуб је нимало случајно добио назив Војводина. Овим именом је снажно наглашен српски карактер новог клуба јер је са њим покушано да се васкрсне сећање на Војводство Србију и Тамишки Банат (које је трајало од 1849.-1861. год.) у ком су Срби бар на папиру требали да имају културно-политичку аутономију у Хабзбуршкој царевини. Са данашње тачке гледишта не можемо а да не кажемо да је ово био изузетно храбар потез са обзиром на затегнуте односе између Србије и Аутро-Угарске. Да ли је од неко од оснивача могао тада да претпостави да су тада ударили темеље једног од највећих клубова у региону и другог по величини спортског друштва на планети ми не можемо знати али је једно сигурно да су њихови снови и идеали тада остварени и да је тада рођена Ф.К. Војводина. То се збило негде у пролеће 1914. године (претпоставља се за датум 6. март). Можда је овакво тајно оснивање било и најбољи предзнак будућих невоља и проблема који ће Војводину, као неки усуд , пратити до данашњих дана.
Око новог клуба окупила се младеж Подбаре и Салајке. Војводина онда није имала свој терен па се тренирало на пољанчету „Четри крајцаре“ на крају данашње Шумадијске улице. Нови Сад је онда имао око 34000 становника који су се претежно бавили пољопривередом. У таквој конзервативној средини овај нови спорт није био лепо примљен. Најогорченији противници су били школске и црквене власти које су тврдиле да нова игра заглупљује младе и одвлачи их од свакодневних обавеза. Суденти права су се побринули да нови клуб одмах добије статут. Прве дресове је сашила мајка фудбалера Милорада Милићевића и били су светло плаве боје.
Прва утакмица одиграна у јуну 1914. год. у Ковиљу против локалног клуба Шајкаш (основан 1908. год.). Мотив за одабир овог противника била је девојка фудбалера Војводине Љубојевића коју је желео да импресионира. Прву нит у дугачком златном везу извезли су следећи играчи : Светозар Јоцковић, Јован Љубојевић, Милорад Милићевић, Душан Ковачев, Јован Јоцковић, Озрен Стојановић, Урош Чаковац, Живојин Ћерамов, Предраг Стојановић и Сава Шијаков. Војводина, иако је тада била новорођенче, показала је одмах зубе и против искуснијих противника Новосађани су остварили победу од 5-0. У том тиму Војводине углавном су играли ђаци и студенти који су били на летњем распусту. Потоња ратна збивања су одредила да утакмица са Шајкашем буде прва и једина утакмица Војводине све до ослобођења 1918. године.
ПЕРИОД ОБНОВЕ
Иницијатива за обнављање рада клуба јавља се одмах по ослобођењу 1918. год. У новим политичким оклоностима око клуба почињу да се окупљају угледни и богати Новосађани. Војводини је одобрен статут од стране надлежног министарства 1918. година. Од 1919. год. бира се управа а председник клуба постаје др Живко Бајазет дугогодишњи председник Српске-Трговчке-Банке и старешина Сокола од 1912. Сам Бајазет није био велики заљубљеник у фудбал али је својим прилозима омогућио повољне услове за развој клуба. Мотиве за обнављање рада најбоље ћемо разумети ако погледамо апел јавности који је издала управа клуба 1919. год. који гласи: „Апелујемо на нашу јавност да ово једино српско спoртско удружење материјално помогне да би се могао пости15;и истакнути циљ, јачање омладине“. Тада су клубови у Новом Саду оснивани на националној основи (мађарски НАК, јеврејски Јуда Макаби) али они нису били национално искључиви јер су за све клубове играли и навијали и Немци и Мађари и Јевреји и Срби.
Као занимљивост може се додати да је Војводина живела и за време првог светског рата јер фудбалери који су студирали у Прагу имали су свој секцију у оквиру С. К. Славија. Када се један од њих др Урош Чаковaц вратио 1920. год. донео је комплет гарнитуру дресова за клуб. Дресови су били црвено-беле боје са плавом звездом ( звезда на Славијином дресу симболише рађање нове наде и прикупљање снаге) на белом пољу (исти као прашке Славије) и требали су да тим бојама симболишу српску тробојку. На скупштини клуба 23. јула 1922. год. коначно је утврђена да ће црвено-беле боје красити дресове новосађана. У лето 1920. год. др Чаковец је довео прво велико инострано појачење центарфора Чехословачке репрезентације и прашке Славије Чапека. Душа и срце овог клуба је био угледни новосадски адвокат др Коста Хаџи. Његова стратегија је била да се клуб јача тако што ће се око њега скупљати интелектуалци, трговци и занатлије. 1921. год. дошло је до фузије Војводине и клуба новосадске трговачке омладине Омладинац. Тиме је клуб обезбедио већи фонд играча како би могао да игра и када су студенти на школовању. Велики успех Косте Хаџија је био кад је успео да наговори Даку Поповића да постане председник клуба 1921. год. Он је био инжењер са добрим везама у пословном свету и будући први човек Дунавске бановине. Поповић покреће прве кораке ка професионализацији односа у клубу када је 1921. год. успео да доведе два чувена фудба&;#1083;ера из Сегедина Шандора Дудаша и Гезу Абрахама првог државног репрезентативца из редова црвено-белих.
Романтичнији део спортске историје Новог Сада тог доба исписаће клубови НАК и Војводина. Први сусрет жутих и црвено-белих одигран је 22.06.1919. год. и победила је Војоводина са 1-0. Спортски и национални ривалитет ова два клуба био је изузетно велик, тако да је сваки њихов сусрет значио много више од фудбалске игре ( неретки су били инциденти између присталица ова два клуба а први такав случај је забележен 1919.год.). Невидљиве друштвене границе тада су исцртане између присталица новосадских жутих и црвено-белих. Кафане су се делиле на жуте и црвено-беле. Зборно место навијача НАК-а била је кафана „код Мароша“ (данас насупрот касарне у Футошкој улици) а Војводине у кафани Љубојевића у Змај-Јовиној улици. Било је и забележених случајева да су чак и женидбе пропадале ако би којим случајем млада и младожења долазили из породица које су навијале за Војводину или НАК.
Војводина ни после рата није имала своје игралиште већ је била подстанар на терену НАК-а код Јодне бање. Градско представништво 1923. год. одлучује да овај крај изпарцелише а Војводини додељују на коришћење бициклистички веладром. Пошто Војводина није имала довољно материјалних средстава да сама огради и опреми ново игралиште она је у заједници са Ф.К. Макабијем преузела ово игралиште (место данашњег стадиона). Стадион је урађен по нацрту Даке Поповића а он је уједно био и највећи приложник. Подигнута је трибина са ложом која је могла да прима 300 гледалаца. Стадион је отворен на Видовдан 1924. год. и добио је име „Карађорђе“. Изградњом стадиона клуб је решио веома важно питање инфрастуктуре. Управа се није зауставила на овом, тако да је пред други светски рат стадион „Карађорђе“ могао да прими 2000 гледалаца и био је покривен кровом. Др Хаџи се онда окреће питању струке и доводи за тренера бечлију Ота Нећаса. Аустрија је онда била светска велесила у фудбалу и решено је да се учи од најбољих. Долазак Ота је прекретница у животу клуба јер Војводина почиње да игра по искуству „бечке“ школе.
ГОДИНЕ УЗРАСТАЊА
Прво организовано такмичење у ком је учествовала Војводина је првенство Новог Сада. Прво првенство је одиграно 1922. год. и све до 1926. год. биће у сенци старијих клубова НТК, НАК и Макабија. Прва титула освојена је 1926. год. под вођством Ота Нећаса. У годинама од 1926. до 1932. год. Војводина се такмичи у I разреду новосадске фудбалске жупе где ће бити вечито друга иза шабачке Мачве. Прво велико интернационално искуство Војводина ће стећи током турнеје у Грчкој 1927. год. На турнеји је доживела један пораз од Ариса у Солуну и победу над екипом Македоније. Војводина је својим играма оставила леп утисак у Грчкој а у нашој јавности је посебно лепо деловало то што су одржали помен борцима са Солунског фронта. После турнеје у Грчкој, Градско представништво је тада скупи земљишни закуп за стадион смањило на један симболичан златан динар. Као и данас градски оци нису имали слуха за финансијску помоћ Војводини тако да се онда финансирала искључиво из прилога и чланарине. У време велике светске економске кризе која је нарочито тешко погодила аграрне балканске државе рад клуба су омогућили својим прилозима: др Живко Бајазет, трговци Славко и Никола Новаковић, трговац житом Максим Грим, Илија Балабушић и чланови породице Дунђерски.
На првом светском првенству у фудбалу које је одиграно у Уругвају 1930. год. тренер репрезентације је био бивши тренер Војводине Бошко Симоновић, вођа пута Коста Хаџи а међу играчима се нашао и фудбалер Војводине Божа Марковић звани Кенгур. На опште изненађење свих Ј&;#1091;гославија је заузела треће место што је и данас највећи успех наше репрезентације .
Прва ноћна утакмица у Новом Саду одиграна је 1933. год. против Олимпика из Египта. Осветљење је било постављено на бандере дуж игралишта. Ово је био прави монденски догађај за Нови Сад а Војводина је победила са 4-2. Велика је занимљивост да је Војводина већ тридесетих година им&
p.s. Ispravio sam gresku i postavio sam ceo tekst!
ОСНИВАЊЕ
Прва фудбалска лопта стиже у Нови Сад 1903. год., док су први клубови основани 1909. УТК ( Друштво новосадских гимнастичара) и 1910. НАК ( Новосадски атлетски клуб). Око ових клубова окупљали су се углавном новосадски Мађари. Блез Паскал је рекао да је категорични императив људског разума да објасни одакле је дошао човек, где иде, зашто је дошао и зашто иде. Што се тиче Ф.К. Војводине то је веома јасно : љубав оснивача према фудбалској игри, чињеница да су друге националне заједнице имале свој клубове и жеља да буду равноправни са њима. То су били главни мотив да и српска заједница у Новом Саду организује свој клуб. Управо ова чињеница издваја навијаче Војводине од осталих навијача у Србији јер је њихов клуб основан из љубави а не жељом дикатора или инспирацијом лажних идола и варљивих идеологија, тако да и нови и стари навијачи Војводине без икаквих проблема могу да прихвате органско идејно јединство са људима који су зачели те идеје 1914. год. Први неуспешни подухвати за оснивање једног српског фудбалског клуба збили су се 1902. год. и 1907. год. иза којих су стајали студенти из Прага и ученици „Велике српске православне гимназије“. Жеља за оснивањем српског клуба појачана је приликом гостовања београдског клуба Српски Мач у октобру 1913. год. и у пролеће 1914. год. Победе Београђана над мађарским клубовима биле су повод за националне манифестације новосадских Срба у тада веома напетој политичкој ситуацији.
Само рођење Ф.К. Војводине било је слично рађању неког митског или античког хероја. Оснивање се одржало као у некој причи у потпуној тајности, јер у предвечерје првог светског рата аустро-угарска полиција је будно пратила свако окупљање српске омладине, само са тим што је уместо неке удаљене планине или каквог скривеног места као позорница послужила је штрикерска радња Саве Шијакова у Темеринској улици (данашњи Технометал). Под фирмом да долазе да помажу у преради вуне скупили су се ученици „Велике српске православне гимназије“, студенти и трговачки помоћници ради оснивања једног националног клуба ради васпитања на спортском плану. Међу оснивачима су били Миленко Шијаковић утемељивач текстилне индустрије у Новом Саду, Владимир Милићевић универзитетски професор, Душан Хинић угледни хемичар, Раденко Ракић и Каменко Ћирић истакнути правници, Гојко Ружић, Ранко Тошић, Ђорђе Живанов, Бранко Госпођиначки и виђени адвокат Костa Хаџи. Новонастали клуб је нимало случајно добио назив Војводина. Овим именом је снажно наглашен српски карактер новог клуба јер је са њим покушано да се васкрсне сећање на Војводство Србију и Тамишки Банат (које је трајало од 1849.-1861. год.) у ком су Срби бар на папиру требали да имају културно-политичку аутономију у Хабзбуршкој царевини. Са данашње тачке гледишта не можемо а да не кажемо да је ово био изузетно храбар потез са обзиром на затегнуте односе између Србије и Аутро-Угарске. Да ли је од неко од оснивача могао тада да претпостави да су тада ударили темеље једног од највећих клубова у региону и другог по величини спортског друштва на планети ми не можемо знати али је једно сигурно да су њихови снови и идеали тада остварени и да је тада рођена Ф.К. Војводина. То се збило негде у пролеће 1914. године (претпоставља се за датум 6. март). Можда је овакво тајно оснивање било и најбољи предзнак будућих невоља и проблема који ће Војводину, као неки усуд , пратити до данашњих дана.
Око новог клуба окупила се младеж Подбаре и Салајке. Војводина онда није имала свој терен па се тренирало на пољанчету „Четри крајцаре“ на крају данашње Шумадијске улице. Нови Сад је онда имао око 34000 становника који су се претежно бавили пољопривередом. У таквој конзервативној средини овај нови спорт није био лепо примљен. Најогорченији противници су били школске и црквене власти које су тврдиле да нова игра заглупљује младе и одвлачи их од свакодневних обавеза. Суденти права су се побринули да нови клуб одмах добије статут. Прве дресове је сашила мајка фудбалера Милорада Милићевића и били су светло плаве боје.
Прва утакмица одиграна у јуну 1914. год. у Ковиљу против локалног клуба Шајкаш (основан 1908. год.). Мотив за одабир овог противника била је девојка фудбалера Војводине Љубојевића коју је желео да импресионира. Прву нит у дугачком златном везу извезли су следећи играчи : Светозар Јоцковић, Јован Љубојевић, Милорад Милићевић, Душан Ковачев, Јован Јоцковић, Озрен Стојановић, Урош Чаковац, Живојин Ћерамов, Предраг Стојановић и Сава Шијаков. Војводина, иако је тада била новорођенче, показала је одмах зубе и против искуснијих противника Новосађани су остварили победу од 5-0. У том тиму Војводине углавном су играли ђаци и студенти који су били на летњем распусту. Потоња ратна збивања су одредила да утакмица са Шајкашем буде прва и једина утакмица Војводине све до ослобођења 1918. године.
ПЕРИОД ОБНОВЕ
Иницијатива за обнављање рада клуба јавља се одмах по ослобођењу 1918. год. У новим политичким оклоностима око клуба почињу да се окупљају угледни и богати Новосађани. Војводини је одобрен статут од стране надлежног министарства 1918. година. Од 1919. год. бира се управа а председник клуба постаје др Живко Бајазет дугогодишњи председник Српске-Трговчке-Банке и старешина Сокола од 1912. Сам Бајазет није био велики заљубљеник у фудбал али је својим прилозима омогућио повољне услове за развој клуба. Мотиве за обнављање рада најбоље ћемо разумети ако погледамо апел јавности који је издала управа клуба 1919. год. који гласи: „Апелујемо на нашу јавност да ово једино српско спoртско удружење материјално помогне да би се могао пости15;и истакнути циљ, јачање омладине“. Тада су клубови у Новом Саду оснивани на националној основи (мађарски НАК, јеврејски Јуда Макаби) али они нису били национално искључиви јер су за све клубове играли и навијали и Немци и Мађари и Јевреји и Срби.
Као занимљивост може се додати да је Војводина живела и за време првог светског рата јер фудбалери који су студирали у Прагу имали су свој секцију у оквиру С. К. Славија. Када се један од њих др Урош Чаковaц вратио 1920. год. донео је комплет гарнитуру дресова за клуб. Дресови су били црвено-беле боје са плавом звездом ( звезда на Славијином дресу симболише рађање нове наде и прикупљање снаге) на белом пољу (исти као прашке Славије) и требали су да тим бојама симболишу српску тробојку. На скупштини клуба 23. јула 1922. год. коначно је утврђена да ће црвено-беле боје красити дресове новосађана. У лето 1920. год. др Чаковец је довео прво велико инострано појачење центарфора Чехословачке репрезентације и прашке Славије Чапека. Душа и срце овог клуба је био угледни новосадски адвокат др Коста Хаџи. Његова стратегија је била да се клуб јача тако што ће се око њега скупљати интелектуалци, трговци и занатлије. 1921. год. дошло је до фузије Војводине и клуба новосадске трговачке омладине Омладинац. Тиме је клуб обезбедио већи фонд играча како би могао да игра и када су студенти на школовању. Велики успех Косте Хаџија је био кад је успео да наговори Даку Поповића да постане председник клуба 1921. год. Он је био инжењер са добрим везама у пословном свету и будући први човек Дунавске бановине. Поповић покреће прве кораке ка професионализацији односа у клубу када је 1921. год. успео да доведе два чувена фудба&;#1083;ера из Сегедина Шандора Дудаша и Гезу Абрахама првог државног репрезентативца из редова црвено-белих.
Романтичнији део спортске историје Новог Сада тог доба исписаће клубови НАК и Војводина. Први сусрет жутих и црвено-белих одигран је 22.06.1919. год. и победила је Војоводина са 1-0. Спортски и национални ривалитет ова два клуба био је изузетно велик, тако да је сваки њихов сусрет значио много више од фудбалске игре ( неретки су били инциденти између присталица ова два клуба а први такав случај је забележен 1919.год.). Невидљиве друштвене границе тада су исцртане између присталица новосадских жутих и црвено-белих. Кафане су се делиле на жуте и црвено-беле. Зборно место навијача НАК-а била је кафана „код Мароша“ (данас насупрот касарне у Футошкој улици) а Војводине у кафани Љубојевића у Змај-Јовиној улици. Било је и забележених случајева да су чак и женидбе пропадале ако би којим случајем млада и младожења долазили из породица које су навијале за Војводину или НАК.
Војводина ни после рата није имала своје игралиште већ је била подстанар на терену НАК-а код Јодне бање. Градско представништво 1923. год. одлучује да овај крај изпарцелише а Војводини додељују на коришћење бициклистички веладром. Пошто Војводина није имала довољно материјалних средстава да сама огради и опреми ново игралиште она је у заједници са Ф.К. Макабијем преузела ово игралиште (место данашњег стадиона). Стадион је урађен по нацрту Даке Поповића а он је уједно био и највећи приложник. Подигнута је трибина са ложом која је могла да прима 300 гледалаца. Стадион је отворен на Видовдан 1924. год. и добио је име „Карађорђе“. Изградњом стадиона клуб је решио веома важно питање инфрастуктуре. Управа се није зауставила на овом, тако да је пред други светски рат стадион „Карађорђе“ могао да прими 2000 гледалаца и био је покривен кровом. Др Хаџи се онда окреће питању струке и доводи за тренера бечлију Ота Нећаса. Аустрија је онда била светска велесила у фудбалу и решено је да се учи од најбољих. Долазак Ота је прекретница у животу клуба јер Војводина почиње да игра по искуству „бечке“ школе.
ГОДИНЕ УЗРАСТАЊА
Прво организовано такмичење у ком је учествовала Војводина је првенство Новог Сада. Прво првенство је одиграно 1922. год. и све до 1926. год. биће у сенци старијих клубова НТК, НАК и Макабија. Прва титула освојена је 1926. год. под вођством Ота Нећаса. У годинама од 1926. до 1932. год. Војводина се такмичи у I разреду новосадске фудбалске жупе где ће бити вечито друга иза шабачке Мачве. Прво велико интернационално искуство Војводина ће стећи током турнеје у Грчкој 1927. год. На турнеји је доживела један пораз од Ариса у Солуну и победу над екипом Македоније. Војводина је својим играма оставила леп утисак у Грчкој а у нашој јавности је посебно лепо деловало то што су одржали помен борцима са Солунског фронта. После турнеје у Грчкој, Градско представништво је тада скупи земљишни закуп за стадион смањило на један симболичан златан динар. Као и данас градски оци нису имали слуха за финансијску помоћ Војводини тако да се онда финансирала искључиво из прилога и чланарине. У време велике светске економске кризе која је нарочито тешко погодила аграрне балканске државе рад клуба су омогућили својим прилозима: др Живко Бајазет, трговци Славко и Никола Новаковић, трговац житом Максим Грим, Илија Балабушић и чланови породице Дунђерски.
На првом светском првенству у фудбалу које је одиграно у Уругвају 1930. год. тренер репрезентације је био бивши тренер Војводине Бошко Симоновић, вођа пута Коста Хаџи а међу играчима се нашао и фудбалер Војводине Божа Марковић звани Кенгур. На опште изненађење свих Ј&;#1091;гославија је заузела треће место што је и данас највећи успех наше репрезентације .
Прва ноћна утакмица у Новом Саду одиграна је 1933. год. против Олимпика из Египта. Осветљење је било постављено на бандере дуж игралишта. Ово је био прави монденски догађај за Нови Сад а Војводина је победила са 4-2. Велика је занимљивост да је Војводина већ тридесетих година им&