adašnji golman zrenjaninskog Proletera, Saša Todić, prvi poziv da se priključi redovima “stare dame” našeg fudbala dobio je u zimu 1999. godine od tadašnjeg šefa struke Toše Manojlovića, ali je čitav angažman propao jer je Vojvodina tada već imala dva dobra čuvara mreže, Žilića i Avramova. Nakon nemilog štrajka, došlo je do promene rukovodstva i trenera (to postaje Dragan Okuka), ali novi ljudi u klubu nisu zaboravili Sašu. Nakon što je Žilić napustio klub, Todić dobija novi poziv i vrlo brzo dolazi u Novi Sad. Za ono vreme koje je proveo među stativama Vojvodine, doživeo je da mu navijači otpevaju pesmu, a dobio je i nadimak SER, što jasno govori šta o njemu misle oni koji prate crveno-beli tim i koliko je duboko ušao u njihova srca.

Redakcija našeg sajta bila je u prilici da obavi duži razgovor sa nekadašnjim čuvarem mreže Vojvodine, koji je strpljivo odgovarao na pitanja koja su postavili učesnici našeg foruma. Reč ima Ser Saša Todić!



FKV: Kako si se obreo među stativama?

Tode: Otac mi je bio, takođe, fudbaler, pa sam i ja krenuo njegovim stopama da igram ovu čarobnu igru. Na jednoj utakmici moj komšija, Miloš Vidović, mi je savetovao da stanem među stative, jer nismo imali golmana. Tako je sve počelo, a ko zna dokle bih dogurao da sam viši 4-5 centimetra, i to smatram svojim najvećim nedostatkom. Mada, i ovako je više nego dobro…

FKV: Kako si zadovoljan celokupnim angažmanom i boravkom u Ukrajini?

Tode: Malo je reći da sam zadovoljan sa boravkom u Ukrajini. Ugovori su višestruko veći nego u Srbiji. Posao se vodi strogo profesionalno, tako da se ne živi od obećanja, već od onog što se nađe u ugovoru. Tavrija u proseku ima oko 10 hiljada posetilaca na svakoj utakmici, a pošto čitav stadion navija, čini se da je poseta duplo veća. Veći deo stanovništva Ukrajine, naspram Srbije, živi u jako skromnim uslovima, ali ako uporedimo fudbalske uslove, onda su tu Ukrajinci nekoliko decenija ispred nas. Uostalom, uspeh Šahtjora u evro-takmičenju nije slučajnost.

FKV: Da li si odande pratio šta se događa u našem fudbalu, tj. u Vojvodini?

Tode: Tu i tamo sam pratio dešavanja u našem fudbalu, a naročito u Vojvodini. Mislim da je konačno došao red i da se njeni navijači, samim tim i ja, raduju uspesima.

FKV: Kako ocenjuješ svoju dosadašnju karijeru?

Tode: Što se tiče mog životnog puta, tu nemam za čime da žalim. Sve je išlo teško još od prvog dana kada sam došao u Vojvodinu, ali bilo je i lepih trenutaka. Na kraju sam realizovao transfer u inostranstvo, što retko koji golman kod nas uspe. Ipak, kruna mog rada i karijere jeste moja porodica. Bilo je dana u Vojvodini kada nisam smeo u radnju da pođem sa detetom, jer nisam imao dovoljno novca da mu priuštim ni najosnovnije. Žena i ja smo iz skromnih radničkih porodica i nismo imali nikog da nam pomogne. Para za mene nije bilo, ali klubu i navijačima nikada nisam okrenuo leđa.

FKV: Možeš li da nam malo više kažeš o svojim planovima za budućnost, što se tiče karijere na golu ili možda neke trenerske, odnosno menadžerske?

Tode: Što se tiče moje dalje karijere? Ko zna, imao sam ponude iz Banata i Spartaka da nastavim igračku karijeru. Finansijski deo tih ponuda bio je skroman, tako da sam odlučio da pauziram i čekam bolju ponudu. Inače ljudi iz Tavrije su mi ponudili da radim kao skaut za njih. Završio sam školu za trenere, a pri kraju sam i škole za menadžere. Idem korak po korak, pa ću videti gde će me to odvesti. Mada, još uvek redovno treniram i mislim da bih mogao da stojim između stativa još, barem, dve godine.

FKV: Planiraš li jednog dana da se vratiš u Vošu kao trener golmana?

Tode: Vojvodina je moja velika ljubav i nadam se da ću se jednog dana vratiti u redove “stare dame”. Za početak kao trener golmana, a možda kasnije i nešto više…

FKV: Naš Brka (Željko Brkić, prim. aut.) uspeo je, više nego zasluženo, stići do “A” reprezentacije. Kako ti doživljavaš učinjenu nepravdu da u godinama kada si bio najbolji golman u Srbiji, nisi dobio poziv da braniš boje naše zemlje? Koliko te to boli, što Vojvodina nije imala adekvatan tretman u krugovima gde se o tome odlučuje?

Tode: Brka je jedan od retkih ljudi iz Vojvodine sa kojim sam u redovnom kontaktu. Kada sam ja odlazio, on je tek polako otškrinuo vrata prvog tima. Sjajan je momak, ima ogroman potencijal i zaslužuje mesto u nacionalnom timu.

FKV: Šta misliš o trenutnoj snazi FK Vojvodina (organizacija i igrački kadar) i da li je došlo vreme da se slavi treća titula?

Tode: Vojvodina organizaciono i igrački spada u sam vrh srpskog fudbala. Realno, jedini konkurent za osvajanje titule joj je Partizan. Sad, da li će Vojvodina moći da stigne do bar jednog trofeja, to zavisi od jako puno stvari.

FKV: Utakmica koja ti je ostala u sećanju u dresu Vojvodine...

Tode: Naravno, Vojvodina-Crvena Zvezda 1:0 i projektil Jozefa Kizita. Kako da zaboravim i kup utakmicu protiv gradskog rivala, kada sam odbranio dva odlučujuća šuta sa bele tačke i umnogome doprineo plasmanu u narednu rundu.

FKV: Tvoj stav u vezi tvog bivšeg kluba Proletera? Da li gajiš podjednake emocije prema njemu i Vojvodini?

Tode: Proletera više nema, mada Banat vode isti ljudi koji su vodili Proleter. U Zrenjaninu sam odrastao, pa taj klub i grad nosim u srcu. Šta tek da kažem za Novi Sad I Vojvodinu, koji su mi omogućili da postanem to što jesam? Lepo mi je bilo i tamo i ovde, upoznao sam veliki broj prijatelja, pa u mom srcu ima mesta za oba kluba i grada.

FKV: Da li si nekada postigao gol na nekoj zvaničnoj utakmici?

Tode: Ne, moja pozicija je gol i nikada ga nisam napuštao. Mada je na jednoj utakmici protiv Zete malo falilo i da se upišem u listu strelaca. Ispucao sam loptu iz kaznenog prostora, a ona je u letu preskočila protivničkog golmana i za par centimetara otišla pored stative.

FKV: Da li si dolazio na naš Forum i ranije, i da li ćeš ga posećivati posle ovog razgovora sa nama?

Tode: Jesam, ali iskreno nisam znao da ste napravili i sajt. U onim teškim danima, vaša pisanja su mi davala snagu da nastavim dalje. Sećam se kada ste pokrenuli akciju da dođem u reprezentaciju. Na žalost, vaše lepe želje nisu se obistinile, jer je Vojvodina onda zaista bila slab klub, mada i onda su u reprezentaciji branili ljudi koji nemaju angažman.

FKV: Pošto su gotovo sva pitanja vezana za fudbal već postavljena, evo nekih koja izlaze iz tog domena. Za početak: pivo ili vino?

Tode: Ne pijem alkohol.

FKV: Gitara ili harmonika?

Tode: Harmonika.

FKV: Srpkinje ili Ukrajinke?

Tode: ….. (osmeh na licu Ser Todića)

FKV: I ipak još jedno golmansko - Reusch ili Uhlsport?

Tode: Ne brani oprema nego golman, tako da mi je svejedno.


Čovek sa čudesnim refleksima dodao je na kraju da se najviše u tadašnjoj ekipi Vojvodine družio sa Franciškovićem i Mandićem, da je najsigurniji na golu bio kada su ispred njega bedem činili Batak i Tanasijević, da je na početku karijere najviše naučio od trenera Gavrilovića, da će uvek i čitavog života pamtiti ono čuveno – “SIGURNA JE MREŽA NAŠA, KAD JE ČUVA TODIĆ SAŠA”, kao i da je jedini crveni karton u čitavoj karijeri “zaradio” u crveno-belom dresu na meču u Kuli. Tvrdi da ga je dobio nezasluženo, jer ga je lopta pogodila u butinu, a ne u ruku, kako je presudio čovek u crnom. Sve ostalo je već postalo legenda.

Ser Saša Todiću, hvala Vam na svemu (i odbranama i razgovoru) i nikad ne zaboravite da su Vam vrata Vojvodine uvek otvorena!