napomena: Intervju sa Mitrom Pekovićem urađen je 20. novembra 2009. godine)


FKV: Mitre, najpre hvala što si odvojio vreme za nas i pristao da se staviš na raspolaganje i odgovaraš na pitanja posetilaca našeg sajta. Da krenemo sa nekim generalnim stvarima. Kakva je atmosfera u timu ovih dana, pred važne utakmice u prvenstvu i kupu?

Mitar: Atmosfera je zaista fenomenalna, i što se tiče igrača, i što se tiče uprave. Čak bih rekao da nikad nije bila bolja, barem otkada sam ja u klubu. Treninzi su bogati sadržajem, vidi se napredak u našoj igri i imamo razloga da budemo optimisti.


FKV: Kakav je plan u ovih preostalih mesec dana, da li će se akcenat staviti na kup utakmicu?

Mitar: Naravno da nam je podjednako važna svaka utakmica, pa prema tome akcenat za sada stavljamo na prvenstveni duel sa Borcem. U svaki meč ulazimo maksimalno motivisani, čekamo kiks vodećih ekipa i iskoristićemo svaku priliku da im se približimo na tabeli. Uz određena pojačanja na polusezoni, naše ambicije ostaju šampionske, jer to nije ništa nerealno. Vojvodina nikada nije bila bliža osvajanju titule, gledajući kvalitet svih timova u ligi. Što se kupa tiče, i tu svakako gajimo visoke nade i nadamo se da ćemo stići do finala i konačno osvojiti ovaj trofej.


FKV: Ove sezone si promenio velik broj uloga na terenu (štoper, levi bek, zadnji vezni). Koja od njih ti najviše odgovara?

Mitar: Nije mi ništa od toga strano, u Poljskoj sam, recimo, igrao sve to, čak i napadača. Ne mešam se u odluke trenera, kako on proceni da ću biti koristan ekipi, ja se tome prilagođavam. Ako treba da stanem na gol, staću na gol. Mislim da sam korektno odigrao sve uloge u ovoj polusezoni, nekada nas nije išlo, ceo tim, ali sam dao svoj maksimum. Nadam se da navijači to prepoznaju.


FKV: S obzirom da si prošao omladinsku školu Voše, da li ti je ona „broj jedan“ u srcu?

Mitar: Normalno, ja sam dete Vojvodine i ne mogu da smetnem sa uma šta sam sve prošao u ovom klubu, od mog prvog trenera Branislava Novakovića pa do današnjih dana.


FKV: Ko je najbolji stručnjak sa kojim si imao priliku da radiš?

Mitar: Promenio sam dosta trenera u svojoj karijeri, ali bih morao da izdvojim Dragoslava Stepanovića. Ostvario je bogatu karijeru, igračku i trenersku, zna da objasni neke stvari i uz njega možete da napredujete, a uz to je jedan od retkih trenera sa kojim možete da imate prijateljski odnos, naravno van treninga. Na treningu i za vreme utakmica on je suvi profesionalac, ali kada prođu te obaveze on je spreman da vas sasluša, popije sa vama kafu, učini odnos igrač-trener prisnijim, što ume da znači za ukupnu atmosferu u timu. Imao sam još dosta dobrih trenera, svakom od njih dugujem po nešto.


FKV: Koja je bila Stepijeva najveća greška, zbog koje je otišao iz Vojvodine?

Mitar: Nemam nekih većih primedbi na njegov rad, ja lično. Dobro smo počeli sezonu, časno smo ispali od Austrije, vezali tri pobede na startu... Taktiku su mu neki osporavali, ali sa tom istom taktikom smo mi učinili da se o Voši govori kao ozbiljnom rivalu beogradskim klubovima. Ključ svega su bile utakmice baš sa tim protivnicima. Sa Partizanom smo odigrali zaista loše, odmah posle je došla utakmica sa Zvezdom. Pritisak je bio prevelik, naročito zbog toga što smo nosili breme favorita. Svi su očekivali da rasturimo Zvezdu, čak i mi sami, jer, ponavljam, imamo bolji tim od Zvezde. Ispromašivali smo se propisno na tom meču, Zvezda je dala jedan gol iz naše greške i srećno trijumfovala. U tim mečevima gde smo morali da pokažemo koliko vredimo, doživeli smo debakl, i na talasu toga je i Stepanović napustio klub.


FKV: Reč-dve i o treneru Sosi Babiću. Uporedi njegov rad sa radom Stepanovića.

Mitar: Svaki trener ima svoj način rada. Neko ima laganije treninge, neko žešće, neko radi više na trčanju, neko na prekidima, neko na pas igri. Njih dvojica imaju totalno drugačiji način rada, ali ne želim time da kažem da jedan radi dobro, a drugi loše. Sosu znam iz nekih priča, pozitivnih, a što je jako bitno – drži do discipline. Na svakom treningu mora da se da maksimum, nema šanse da neki igrač dođe na trening i ne odradi ga onako kako je on zamislio. Kod njega je svako dobio svoju ulogu, svako ima zadatak koji mora da izvrši, i na taktičkom planu se vide pomaci iz utakmice u utakmicu.


FKV: Šta fali današnjoj Vojvodini da bi došla do trofeja?

Mitar: Imamo zaista dobar tim, ali nam fali kontinuitet. Preseče nas loš dan, kiksnemo kada se najmanje nadamo i tu malo gubimo na samopouzdanju. Tvrdim da imamo bolji tim od Zvezde i Partizana i ja se još uvek nadam da nije sve izgubljeno što se tiče prvenstvene trke.


FKV: Zbog čega bolje igramo utakmice na strani?

Mitar: Od Voše se uvek očekuje da na svom terenu da tri-četiri gola svom protivniku. Protivnici mahom rezonuju na način: „nećemo da se nadigravamo, idemo da ne primimo gol“. Teško je boriti se protiv tima koji se brani sa desetoricom. Bude i nama nekad loš dan, ne ide pojedinim igračima, ne možemo da se „pohvatamo“ na terenu, ne sluša nas lopta. Onda, ako se desi da prvo poluvreme ne postignemo gol, nervoza kreće da se uvlači u igrače, svi gledamo u onaj semafor, a minuti lete... U toj žurbi se još više greši, publika kreće da negoduje i imate utisak da sve kreće da radi protiv vas. Na strani, pak, i suparnici igraju otvorenije, pa je to prilika da materijalizujemo svoju tehničku potkovanost i brzinu naših igrača. To u većini slučajeva daje rezultat, pa otuda i bolji rezultati na gostujućim terenima. Evo, i u Jagodini smo uspeli da se vratimo kada smo već bili otpisani i da se utakmica igrala još koji minut duže, mislim da bi pobedili.


FKV: Prokomentariši utakmicu u Beču protiv Austrije.

Mitar: Kada je utakmica počela i kako je odmicala, mislio sam da ne možemo da izgubimo. Primili smo taj nesrećni gol, kada je Brka kiksnuo, a posle nam nisu svirali čist penal. Jednostavno, nismo to veče imali sreće. Kada se sve završilo bio sam u šoku. U kasnijem razgovoru sa nekim ljudima iz Austrije dobili smo samo komplimente, njihovi mediji su bili fascinirani kako tim sa toliko mladih igrača može da se nosi sa iskusnim Bečlijama. Veliki peh je bio i taj što smo prvu utakmicu igrali u Beogradu, a ne kod nas u Novom Sadu. Falile su nam pune tribine, domaća atmosfera, ali šta to sad vredi. I tu utakmicu u Beogradu smo trebali da dobijemo bar sa gol razlike. Ostaje žal što nismo napravili podvig.


FKV: Gde je tvoje mesto među igračima Vojvodine kada je brzina u pitanju?

Mitar: Bilo je dosta negativnih komentara na račun moje brzine, a ja uvek odgovaram: „Hajde da vidim igrača koji je mene pretrčao jedan na jedan“. Ta fudbalska brzina je varijabilna stvar. Da li je to brzina na 10, 30 ili 50 metara? Voleo bih da vidim ko može sa mnom da se trka na 100 metara. Niko se nije usudio, sem Mrđe, ali duel još nismo održali. Recimo, svojevremeno sam Marjana Markovića, koji je važio za najbržeg igrača lige, pretrčavao kao malo dete. To je zbog toga što imam veliki korak i ja sa jednim pređem više nego neko sa dva. Sličan primer bio je, recimo, Mirko Poledica.


FKV: Kakvi su tvoji utisci o Maksimoviću, Stjepanoviću i Smiljaniću?

Mitar: Maksimović ima vrhunski kvalitet i to pokazuje na treningu, ali zašto to ne može da pruži na terenu, to je pitanje za njega. Da je dobio šansu na 5-6 utakmica da igra, da ima kontinuitet, možda bi o njemu navijači drugačije mislili. Ovako, za tih desetak minuta on ne može da se iskaže jer to jednostavno nije dovoljno vremena. Ja bar dobro znam kako je to. Stjepanović takođe ima brzinu i tehniku, odličan dribling, ali ponekad voli da malo više „povuče“ loptu. Nekada se i mi saigrači zezamo sa njim na taj račun, ali on jednostavno ne može drugačije. I na treningu mu Sosa kaže: „Stjepo, igramo sa dva dodira“, a Stjepa tap-tap-tap-tap-tap, napravi četiri-pet. Sosa krene da viče „dva!“, a Stjepa opet tap-tap-tap-tap... Eto, to je valjda jače od njega, voli čovek loptu (smeh). Mali Smiljanić je, potpisujem, jedan od najbržih igrača u ovoj našoj ligi, jak je i ima tu fudbalsku drskost. E sad, neki treneri vole takve igrače, neki ne, ali po meni on ima mesta u prvom timu.


FKV: Šta misliš o našim mlađim igračima (Aleksić, Smiljanić)?

Mitar: Meda je momak koji zaista daje 100% sebe na svakom treningu, bez obzira da li se radi sa loptom, da li se radi kondicija, igra na dva gola. Neverovatno je koliko je napredovao, dobio je na samopouzdanju, nije ga slomila ona greška protiv Zvezde. On nas je, recimo, vratio u Jagodini svojim golom, verovao je do samog kraja da možemo da ih stignemo i tako i bi. Zaslužio je poziv u mladu reprezentaciju i želim mu sve najbolje. Sledeće sezone on bi mogao da postane novi Gojko Kačar. Za Danija ne treba trošiti reči, ekstra talenat je, može da postigne gol praktično ni iz čega. Sjajno barata loptom, brz je, ima sve što je potrebno modernom centarforu. Njegovim povratkom u prvih 11 dobili smo mnogo u napadu. I pred njim je sigurno sjajna budućnost.


FKV: Da li misliš da bi Tadiću više odgovaralo da igra ono što je igrao Stojka ili sadašnja pozicija (na krilu)?

Mitar: Mislim da mu više leži ovo što trenutno igra. On je zaista veliki profesionalac, ima predispozicije da igra uz liniju i ne treba ga kriviti ako se i desi da ne odigra na visokom nivou. Možda su te slabije partije posledica zasićenja, on je već dosta dugo ovde i normalno je da svako od nas želi da se oproba u nekoj jačoj ligi i da napreduje.


FKV: Šta misliš o pojačanjima Pleču i Stojki?

Mitar: Pleč kada je stigao, nije mi delovao kao profesionalni fudbaler, bez namere da ga potcenjujem ili ogovaram. Videlo se da je imao višak kilograma, bio je nespreman, čak su se na pripremnoj utakmici na kojoj je debitovao čuli podsmesi sa tribine. Međutim, on je vrlo brzo pokazao da ima karakter, da je disciplinovan, da zna da igra fudbal, da se postavi... I danas možda ima koji kilogram viška, ali mu veliko iskustvo pomaže da zaista korektno odradi svoj posao na utakmici. Sigurno je da ima kvalitet za Vojvodinu, mada sam ubeđenja da može da pruži još više, ali i sa ovim nivoom njegovih igara možemo biti zadovoljni. Stojka je takođe došao nespreman, možda čak i povređen, ali i za njega stoji konstatacija da ume da igra fudbal. Ipak, od stare slave se ne živi, džabe ti biografija ako na terenu ne pokažeš nešto čime bi mogao da je opravdaš. Teren je jedino merilo. Da li će on ostati u klubu i dobiti novu šansu nakon oporavka od operacije koju je imao, ili će se ići na sporazumni raskid ugovora sa njim – to je već pitanje za ljude iz uprave kluba.


FKV: Šta je sa Hucišvilijem?

Mitar: Moram ga pohvaliti, momak strpljivo ćuti i radi. Pokazuje dosta na treninzima, a zašto nije dobio pravu šansu, to ne znam. Generalno, svakom igraču treba dati priliku da se iskaže u takmičarskim utakmicama, jer nije isto kada igraš prijateljsku u nekom selu ili kada igraš za bodove. Evo, dobio je priliku i da počne meč u Jagodini, nažalost povredio se. Svakako da zaslužuje šansu.


FKV: Da li bi, da su ti u prelaznom roku Zvezda ili Partizan ponudili isti ugovor kao i Vojvodina, odlučio da odeš u Beograd ili bi ostao ovde?

Mitar: Ostao bi ovde, jer znam kakve su sredine Zvezda i Partizan. Volim ovaj klub, ovaj grad, tu su mi prijatelji i familija. Zbližio sam se i sa navijačima, u klubu sam dobro prihvaćen, tako da nema razloga da menjam sredinu i voleo bih da ostanem u Voši.


FKV: Ko je najjači „na lopti“ u fudbalskom klubu Vojvodina?

Mitar: Po meni, Tadić.


FKV: Kog stranog trenera najviše ceniš i za koji strani klub navijaš?

Mitar: Volim Murinja, bez obzira što mu neki nameću činjenicu da je bio prevodilac. On je pokazao šta može, ima trofeje iza sebe i sviđa mi se njegov način rada. Klub je, naravno, Inter, pošto volim italijanski fudbal.


FKV: Ko ti je uzor među nekadašnjim, a ko među trenutno aktivnim fudbalerima?

Mitar: Od matorih fudbalera najviše sam voleo Đalminja iz Deportiva La Korunje. I dan danas na YouTube-u gledam njegove poteze, njegov pas, njegovu ideju... Od ovih aktuelnih volim Ibrahimovića, ima igru glavom, šut, igra petom... Retki su igrači koji imaju takvu visinu, a tako dobru tehniku. Volim jake igrače, robusne, koji ne prezaju od duela.


FKV: Ko bi, po tebi, bio idealan kapiten ovog tima (a da nije Mrđa)?

Mitar: U tom slučaju, trebao bi da bude Brkić.


FKV: Sa kim se najbolje slažeš u ekipi?

Mitar: Sa Đurovskim i Karanom.


FKV: Ko su provereni „slaninari“ u ekipi?

Mitar: Za Brku (Brkića, prim. ur.) mogu da kažem da je 100%, dok sa ostalima nisam toliko pričao na tu temu. Bez obzira na to koji klub simpatiše neki igrač, on mora biti sto posto posvećen klubu u kome igra, a to je u ovom slučaju Vojvodina.


FKV: Koju pesmu najviše voliš da čuješ sa Firminog Severa?

Mitar: Ona kada izađemo na teren, „Kada ti na teren istrčiš...“ Inače znam gotovo sve pesme, ponekad me ponese atmosfera, pa kada se zagrevam iza gola pevušim zajedno sa kopom. Imao sam i neku ideju da i sam napišem neku navijačku pesmu za Firmu, videćemo, ko zna...


FKV: Malo o navijačima Vojvodine...

Mitar: U kojem god klubu da sam igrao, bio sam ljubimac navijača, a to je slučaj i ovde u Novom Sadu. Navijač oseti kada „grizeš“ na terenu, kada se trudiš, gineš za svaku loptu. Rekao sam već da imam odličan odnos i sa vođama navijača, ali i sa onima „običnim“, i poštujem svakoga ko nas isprati na domaćoj utakmici i na gostovanju. Svestan sam da navijačima puno znači kada dođemo na kraju utakmice da ih pozdravimo, te uvek insistiram u ekipi na tome. Moje je mišljenje da navijače uvek treba ispoštovati, otići do tribine bez obzira na rezultat, jer se tim činom njima odaje poštovanje za 90-ominutnu podršku. E sad, neki igrači možda pomalo zanemaruju tu činjenicu, dok bih ja bez problema otišao na samu tribinu među navijače i pevao sa njima. Ko pređe par stotina kilometara i stoji dva sata na snegu i kiši zbog nas na terenu, mora biti ispoštovan, kako igrom na terenu, tako i pozdravom na kraju utakmice. Takođe, puno nam znači i to što na gostovanjima možemo da se osetimo kao da igramo u prijateljskom ambijentu, jer uvek imamo podršku sa tribina. Imaš iza sebe jednu grupu koja te bodri, motiviše te i daje ti snagu da izvučeš maksimum iz sebe. Saigrači me često pitaju koja je tajna mog dobrog odnosa sa navijačima, kako to da me navijači vole. Jednostavno, ja uvek volim da se pozdravim sa njima, da se rukujem, popričam, šalim... To su sitnice na kojima se gradi ugled i dobar glas.


FKV: Jesi li nekada imao problem sa navijačima?

Mitar: Nikada, mada sam svojevremeno, dok sam igrao u Poljskoj, mislio da hoću. Ono su tamo ludaci, fanatici, svi obrijanih glava, nabildovani. Jednom rečju – jezivo. Odigramo mi utakmicu, mislim da je bio gradski derbi, i puknemo 5:0. Na našoj tribini pakao, ovi da probiju onu ogradu. Ja, šta ću, progutam knedlu i ubeđujem saigrače da odemo do kopa. Niko ne sme, svima se noge odsekle. Ma rekoh, idemo, pa šta bude. Navijači su snimili moj potez i od tada do kraja sam bio poštovan tamo. Još kada sam u polufinalu kupa u produžecima dao gol glavom za prolaz, maltene su me proglasili za sveca (smeh). Išlo je čak dotle da mi 15 navijača dođe na vrata stana da me grle, da mi se zahvale. Podelio sam im neke silne trenerke i opremu, hteli su da imaju suvenir od mene.


FKV: Veže li te šta za varoš zvanu Vrbas?

Mitar: Žena mi je odatle i imam tamo dosta prijatelja. Tamo trenutno živim, ali imam želju da se uskoro preselim u Novi Sad, jer ga smatram najlepšim gradom za život.


FKV: Šta smatraš svojim najvećim nedostatkom?

Mitar: Možda to što nekada prećutim neke stvari koje ne bi trebao. Ali, takva mi je priroda.


FKV: Ispričaj nam neku anegdotu iz Vojvodine.

Mitar: Bilo je puno smešnih situacija. Nedavno, bila je neka priča kako će Lakić otići iz kluba, da će dobiti odrešene ruke. Ja sam uzeo iz prostorija memorandum i pečat, odštampao sam tekst u kome se Risti daje raskid ugovora i novčana nadoknada od 50 hiljada evra. Taj papir sam mu uručio kada smo svi bili na okupu, uz prigodan govor, a uz to sam mu predao i jednu saksiju sa cvećem, kao oproštajni dar od kluba. On se zbunio, pa se zahvaljuje, a ekipa za stolovima plače od smeha.


FKV: Koja ti je najprijatnija uspomena iz tvog boravka u Vojvodini?

Mitar: Bilo je to u Srbobranu, kada sam jednom prilikom otišao sa suprugom, drugom i njegovom ženom na piće. Prišlo nam je petnaestak momaka, svi sa šalovima Vojvodine i pozdravljaju me: „Gde si Mitre, legendo“. Lokal pun, svi gledaju u nas. Islikali smo se tamo, nekima sam podelio autograme... Bilo mi je malo čudno u prvi mah, a danas se rado sećam toga.


FKV: Kako se kotiraš među saigračima u bilijaru?

Mitar: Sada sam, rekao bih, najbolji, ali dok je Vukajlović bio u klubu bili su to pravi mali derbiji između nas dvojice. Dosta sam dobar i u ostalim sportovima, u košarci posebno. Inače, sport generalno volim, pratim sve, bez obzira na rang lige. Nekada odem na košarku, nekada na hokej, nekada na odbojku. Saigrači me nekada pitaju da li sam normalan (smeh), kada odem recimo da gledam Bački Jarak u fudbalu ili hokej Vojvodina-Novi Sad. Ali ja uživam u sportu i posvećujem mu dosta vremena, koliko mi obaveze dozvole.


FKV: Da li čitaš i pratiš naš forum?

Mitar: Pošto nemam računar, ne pratim previše, ali često mi igrači odemo posle utakmice na internet i čitamo komentare. Tu možemo da vidimo kako navijači „dišu“ i da li su zadovoljni našim igrama. Planiram da kupim laptop i tada ću sigurno posećivati i ovaj sajt.


FKV: Mitre, hvala na razgovoru i puno sreće i dobrih igara u dresu Vojvodine.