ko je suditi po rezultatskom učinku, igri, odnosima unutar kluba, stručnom štabu, ostvarenom spram najavljenog, u FK Vojvodina na kraju jesenje sezone apsolutno imaju razloga da budu zadovoljni.

Za razliku od minule sezone, kada su se treneri ređali kao na traci (u toku proleća ekipu vodili i Branko Sosa Babić, pa kao prelazno rešenje njegov prvi saradnik Zlatomir Zagorčić i na kraju Milan Đuričić, a Vojvodina završila kao peta, uz činjenicu da ni kao finalista Kupa Srbije nije mogla na evropsku scenu), ovoga puta izbor Zorana Milinkovića za šefa stručnog štaba pokazao se kao pun pogodak.

Još pre odlaska na odmor i letnje pauze, predsednik kluba Ratko Butorović predstavio je javnosti svoj izbor – dotadašnjeg trenera Spartaka Zlatibor vode Milinkovića. Podsećamo, sa Subotičanima je izborio plasman na četvrto mesto i ulazak u kvalifikacije za Ligu Evrope, što mu je bila preporuka da karijeru nastavi u Kini. Međutim, desio se munjevit obrt i Milinković je odbio unosan angažman i prihvatio izazov zvan Vojvodina. Ta konferencija razlikovala se od prethodnih jer su na njoj prisustvovali samo predsednik i novi trener. Time je Butorović jasno dao do znanja da je izbor bio samo njegov i da prihvata svu odgovornost.

Posle 15 odigranih kola, trećeg mesta i plasmana u polufinale Kupa Srbije jasno je da se dovođenje Zorana Milinkovića pokazalo kao pun pogodak. Uspeo je da ukomponuje potpuno novi tim. Podsećamo, Vojvodinu su napustili Dragan Mrđa, Dušan Tadić, Slaven Stjepanović, Slobodan Novaković, Džozef Kizito, Marselo Pleč i Duško Đurišić, a stigli su Branislav Trajković, Milovan Milović, Abubakar Oumaru, Antvi Jao, Brana Ilić, Vladan Pavlović, Miroslav Stevanović, Milko Novaković i Nikola Lazetić.

Za razliku od nekoliko prethodnih sezona, kada se, uglavnom bez pokrića, gromoglasno najavljivao juriš na bar jedan trofej, ovoga puta niko se u Vojvodini nije razmetao izjavama. Kao minimum ispod kog se ne može i ne sme, proklamovana je Evropa. I što se toga tiče, Vojvodini ništa ne može da se zameri. Ono što kopka sve je to da li se moglo više? To pitanje automatski nudi odgovor prisećanjem na tri novosadska remija, s Jagodinom u prvom (0:0), Metalcem u petom (1:1) i OFK Beogradom u devetom kolu (0:0).

U ta tri duela, jasno je, samo su Jagodinci prema prikazanom zaslužili bod, dok su Gornjemilanovčani i romantičari srećno napustili stadion “Karađorđe” neporaženi. Upravo je posle tih mečeva Zoran Milinković sa svojim izabranicima pokazao postojanost, ne dozvolivši da im goli rezultatski učinak poljulja samopouzdanje i veru u sopstvene mogućnosti. S druge strane, gromoglasno su odjeknuli pobeda nad Partizanom i remi sa Crvenom zvezdom, a još više igra do poslednjeg sekunda i namera da se izvuče maksimum.

Zimska pauza, a potom i pripreme za proleće, pokazaće koliko je Vojvodina kadra da sjajan jesenji zalog uveća u drugom delu sezone. Polufinale Kupa sa Slobodom Sevojno Point, ukoliko se pravilno shvati, dobra je šansa da se odigra novo finale a onda, možda, i najzad osvoji toliko željeni trofej. Na drugoj strani, Vojvodina ima šansu da se istovremeno sa Zvezdom bori za drugo mesto ali i zadrži solidnu prednost nad najbližim pratiocima ne dozvoljavajući da je na mestu koje vodi u Evropu ugroze Sloboda Sevojno, Spartak, Rad i OFK Beograd uz svo uvažavanje koji pomenuti klubovi zaslužuju. Sve to može da se postigne uz maksimalno poverenje jednih u druge unutar kluba i uz pažljivu dopunsku selekciju u igračkom kadru, koja će, razumljivo je, zavisiti najviše od eventualnih odlazaka pojedinaca u inostranstvo.

Uz sve navedeno, potvrđena je činjenica da Vojvodina opet domaćoj i internacionalnoj sceni ima da ponudi nešto novo, što je u minuloj sezoni samo nagovešteno. Reč je o mladim reprezentativcima Srbije Slobodanu Medojeviću, Gorana Smiljaniću, Vuku Mitoševiću i Aleksandra Kataiju, kojima su uz rame i mladi reprezentativci Bosne i Hercegovine Nemanja Bilbija i Miroslav Stevanović.