rvi put od kako se nalaze na pripremama u Crnoj Gori, fudbalera Vojvodine na treningu je bilo manje od 20. Tačnije, na raspolaganju šefu stručnog štaba bilo je osamanaest igrača. Nedostajala je grupa A i mladih reprezentativaca Srbije (Željko Brkić, Slobodan Medojević, Vuk Mitošević), reprezentativac Makedonije Daniel Mojsov i Gruzije Georgi Merebašvili. Posle mečeva s Izraelom, Kamerunom i Jermenijom sva petorica priključiće se ekipi 10. februara.

Pored navedenih igrača, još dvojica su napustila pripreme. Povređeni Dejan Karan upućen je u Novi Sad. Tamo će uraditi neophodna snimanja, a tek posle magnetne resonance utvrdiće se stepen njegove povrede. U pitanju je tetiva između članka i stopala. I golman Stefan Mijatović nije juče trenirao. On je otišao u Danilovgrad da sredi dokumenta.
Što se zdravstvenog biltena tiče, jedino iskusni Nikola Lazetić, koji sutra slavi rođendan, oseća zategnuće lista, pa je jučerašnje pre podne proveo s ledom na bolnom mestu.

Trener Milinković je uoči jučerašnjeg prepodnevnog treninga, a posle nedeljnog slobodnog dana koji je iskorišćen za duže spavanje, šetnju, masažu i bazen, u prvi mah preplašio igrače nagovestivši im trkačke deonice, uz opasku “ko preživi pričaće”, ali je igračima ubrzo bilo jasno da je u pitanju šala, pa je trening protekao u uobičajenom ritmu.

Svi se u Vojvodini spremaju za sutrašnju utakmicu s Grbljem, uz želju da nastave niz uspešnih rezultata na crnogorskom primorju (pobeđen Petrovac 2:0 i remi s Mogrenom 1:1). Isto tako, s nestrpljenjem se očekuje i meč reprezentacije s Izraelcima, koji će fudbaleri i stručni štab Novosađana pažljivo pratiti putem TV ekrana, uz nadu da će kapiten i golman Vojvodine Željko Brkić najzad dobiti minutažu koju odavno zaslužuje.


Cela postava u prvom timu

Kao igrač dogurao je do Treće lige, ali je u obrazovanju dosegao zvezde. Naravno, reč je o sekretaru stručnog štaba FK Vojvodina, doktoru nauka iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, čija je uža specijalnost fudbal, Miroslavu Smajiću. Iz tog razloga ovde se može čuti da Voša ima dva doktora, Vukosava i Smajića. Miroslav Smajić je docent na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, a predaje predmet – prikaz sportova. Na osnovu sporazuma o saradnji ove visokoobrazovne ustanove i FK Vojvodina, potpisanog jula prošle godine, Smajić je dopunski rad zasnovao s novosadskim superligašem, na poslu u kojem se, očigledno, vrlodobro snalazi.

Zanimljivo je to što je kao trener u Školi fudbala RMR, koju je osnovao nekadašnji njegov učitelj i fudbaler Vojvodine iz prve šampionske generacije a sada kolega Radivoj Mika Radosav, trenirao čak jedanaestoricu fudbalera koji trenutno imaju ugovore s FK Vojvodina.

- Praktično, cela postava stigla je do prvog tima i to je rezultat za ponos i nas koji smo ih trenirali, ali cele škole RMR – kaže Smajić. – Na pripreme u Crnu Goru doputovali su Željko Brkić, Slobodan Novaković (1986), Milko Novaković, Dejan Karan (1988), Slobodan Medojević (1990), Vuk Mitošević i Aleksandar Katai (1991), dok je Goran Smiljanić (1990) zbog suspenzije ostao u Novom Sadu, a drugim klubovima ustupljeni su Darko Drinić (1989), Stefan Zogović (1990) i Ognjen Mudrinski (1991).

Smajić (39 godina) je kao igrač ponikao u Indeksu, zatim je igrao u Vojvodini koja ga je ustupila Kabelu. Tamo je proveo četiri godine, a kasnije je, kada se posvetio nauci, igrao još u Neštinu i ponovo Đačkom igralištu, kao i u Klubu malog fudbala Sistem.

- U Školi fudbala RMR počeo sam da radim 1993. godine, kada me je profesor Radosav pozvao da radim kao demonstrator. Sve do 2004. godine, kada sam prestao da radim zbog određenih nesuglasica, zajedno smo radili Slavko Molnar i ja, koji je sada vanredni profesor na istom fakultetu. Za to vreme kroz našu školu prošli su još Kačar, Buač, Vukobratović, Kovačević, Đurović, pa sadašnji kapiten Sevojna Maksimović… - nabraja Smajić.

Za jednog tada mališana odmah je znao da će biti igrač.

- To je Vuk Mitošević. Stigao je sa 5,5 godina u belim patikama. Svi dečaci trudili su se da prilikom šutiranja što jače udare loptu, a on je tako mekano ali i precizno unutrašnjim delom stopala pogodio loptu, čime je odmah pokazao da je drugačiji od ostalih. Njegov pas u tom uzrastu malo ko je mogao da razume, a tehnika mu je vremenom postala besprekorna.

Da nije sve u talentu i da se mnogo može postići upornim radom i odricanjem, pokazuje drugi primer.

- Slobodan Medojević nije nagoveštavao u najmlađem uzrastu takav uspon. Ali, Meda je uvek bio spreman da sluša i radi upornije od ostalih, a vidite dokle je stigao.

Naš sagovornik ističe da mnogi treneri, koji se bave najmlađim uzrastom, prema pravilu greše u sledećem:

- Svi žele što brže da “napumpaju” fizički tu decu. U jednom periodu to uspeva, ali oni ubrzo ostaju na dostignutom nivou, a drugi ih, priorodno, kako biološki sazrevaju, prelaze. U treniranju dece do 12 godina primereno je davati vežbe koje odgovaraju njihovoj težini, dakle sklekove, trbušnjake, skokove… a pažnju usmeriti na tehničku obuku. U tom uzrastu ne prave se rezultati, već budući igrači, a ko će do kog ranga da dosegne pokaže vreme – veli Smajić, koji je od 2004. godine, sezonu i po radio kao pomoćni trener Banetu Smiljaniću, a potom i Milanu Đuričiću u Vojvodini, da bi kasnije preuzeo jednu godinu omladince crveno-belih.

Što se trenerskog angažmana tiče, Smajićev “Si-Vi” bogatiji je i za podatak da je s Banetom Smiljanićem radio kao pomoćnik u klubu Al Itihad iz Libije i da je kratko vreme proveo uz Aleksandra Kocića u FK Srem iz Sremske Mitrovice.

- Sada ljubav prema trenerskom poslu, kad god mi obaveze na fakultetu i FK Vojvodina dozvole, ispunjavam radeći s Bogdanom Tomićem u Školi fudbala Čemp 07. Imamo sedamdesetak dečaka i to je ono što me opušta i zaista čini srećnim – kaže Miroslav Smajić.