ako se vremena menjaju!? Ko bi pre dvadesetak i više godina rekao da će jednoga dana „kanarinci“ spas od gašenja potražiti u zagrljaju Vojvodine? Generacijama koje su odgajane na animozitetu dva kluba, a nije preterivanje ako se kaže da je rivalstvo između Vojvodine i Novog Sada često prelazilo i u otvorenu mržnju, to bi izgledalo kao naučna fantastika.

U vreme kada su u dva najpopularnija novosadska kluba vedrili i oblačili Vujadin Boškov i Hugo Ruševljanin, išlo se čak dotle da niko u Vojvodini nije smeo da nosi deo garderobe u žutoj boji, a u isto vreme je među „kanarincima“ bilo zabranjeno na sebi imati išta crveno!?

Vrhunac rivalstva dogodio se u sezoni 1986/87 kada su se Vojvodina i Novi Sad, kao članovi tadašnje Druge lige „Zapad“, žestoko borili za plasman u Prvu ligu. Tada je u oba gradska derbija Vojvodina slavila s 1:0, a na Detelinari su tvrdili da nije pobedio bolji nego jači. Pri tome se mislilo na snagu tadašnjih političkih moćnika, među kojima je uvek neuporedivo više bilo „crveno-belih“ nego „žutih“.

U međuvremenu se toliko toga promenilo da je na poslednjoj sednici Skupštine Novog Sada, kluba pritisnutog dugovima i do te mere iznemoglog u nemaštini da mu je zapretilo gašenje, otvoreno pozvana u pomoć Vojvodina, odnosno njen predsednik Ratko Butorović kao spasilac. Po toj ponudi, superligaš bi pomogao da se saniraju nagomilani dugovi (pominje se cifra od 15 miliona dinara) i preuzeo kompletnu brigu o daljem funkcionisanju „kanarinaca“, dok bi zauzvrat Novi Sad postao filijala u kojoj bi se kalili mladi igrači, budući prvotimci Vojvodine.

Shvatajući ozbiljnost situacije, a doživljavajući moguće gašenje „kanarinaca“ kao istorijsku sramotu za fudbalski Novi Sad, Ratko Butorović je u načelu prihvatio poziv s Detelinare. Očekujući i pomoć grada, čije ime nosi klub, prvi čovek Vojvodine najavio je da će konačnu odluku o ovoj inicijativi doneti rukovodstva dva kluba. Pre toga pune ruke posla imaće advokati i finansijski stručnjaci, kako bi se izvršio presek stanja i dobila potpuno jasna slika o preuzetim pravima i obavezama.

Gledajući iz današnje perspektive ono što se događalo u prošlosti između Vojvodine i Novog Sada, neizbežno je podsetiti se dobro poznate izreke – nikad ne reci nikad. Baš tako. Ma koliko izgledalo nestvarno.