leksandar Katai (20) ima nekog đavola u sebi. Po odvažnosti u igri, idejama, lakoći i načinu kako driblinzima rešava duele „jedan na jedan“, jasno je da nije konfekcijski tip nego da u sebi nosi nesvakidašnji fudbalski dar. E sad, da li će izrasti u velikog fudbalera – to je veliko pitanje.

Debitovao je u prvom timu Vojvodine 14. marta prošle godine protiv Čukaričkog (4:0), a prvi put je postigao gol u Požarevcu, u pobedi Novosađana s 3:1. Protiv Napretka, u trijumfu Vojvodine 7:0, dva puta je zatresao mrežu. Ovog proleća, kada se Vojvodina na Karađorđu mučila sa BSK–om, četiri minuta pre kraja susreta imao je petlju da sa bele tačke donese pobedu s 2:1. Odlučio je još pobednika u revanšu polufinala kupa sa Slobodom (1:0), a pogodio je gol Užičana i u prethodnom prvenstvenom kolu (3:1).

Kaže, više od svega voli da igra derbije, mečeve posebnog naboja, sa mnogo publike na tribinama, kad na terenu pršti na sve strane. Baš kao što će biti u predstojećem okršaju s Partizanom:

– Osetio sam već barut takvih utakmica. Jesenas, kada smo u Novom Sadu pobedili Partizan 2:0, ušao sam na teren kad je sve već bilo gotovo. Tuširanje sam mogao da preskočim, jer nisam ni pipnuo loptu. U poslednjem kolu, u remiju sa Zvezdom na Marakani (2:2), za 15 minuta sam se umorio. I nekim potezima ostavio trag.

U subotu bi prvi put mogao da bude starter.

– Spreman sam, ali od šefovog taktičkog plana zavisi hoću li početi na terenu ili na klupi. Što se treme tiče, tu nikad nisam imao problem. Osetim nemir kad izađem na teren i kad čujem navijače, ali to prođe posle pet minuta. Rastrčim se i ponese me lopta. Posle mi nije važno ni gde se igra, ni ko je protivnik.

Kakve su šanse Vojvodine, koja je nanela jedini poraz Partizanu u ovom šampionatu, da u Beogradu izbori rezultat koji bi zakomplikovao trku za prvo mesto?

– U odličnoj smo formi i iza nas je serija od deset pobeda i remi, plus tri trijumfa u kupu. Ako smo u dva prethodna derbija bili bolji od Partizana, zašto ne bismo mogli i treći put – pita se Aleksandar Katai.

Zanimljivo je i neobično da Aleksandar Katai, koji fudbal igra sa strašću, ne voli da gleda utakmice:

– Fudbala mi je ponekad preko glave. Dnevno tri-četiri sata treniram i nemam živaca da posle još sedim pred televizorom. Čak me ni Liga šampiona ne privlači. Pogledam možda desetak minuta i to mi je dosta. Nije fudbal sve. Treba ostaviti vreme i za druga uživanja u životu.