ranu Ilića, fudbalera Vojvodine, zovu “mali tenk”, “borna kola” i da ne nabrajamo dalje. A čovek koji ima mnogo pozitivnih nadimaka dobar je i duševan, pošten i častan i u životu i u poslu kojim se bavi. Brana je loptu počeo da pika u rodnim Golubincima, a otkrio nam je tajnu da je kao klinac kratko boravio i u novosadskom Indeksu. Profesionalnu karijeru gradio je u Zemunu, Radu, Partizanu i sada u Vojvodini. To je momak koji, jednostavno, pleni i igrom i ponašanjem i odnosom prema ljudima. Skroman je van terena, a na njemu postaje istinski lav, borac bez mane i straha, koji mnogo ume s loptom, ali i da postigne gol i da asisitira. S njim smo razgovarali i o fudbalu, ali i o svemu ostalom.

Kakav je mladim ljudima grad Novi Sad?

– Za mene je sjajan u svakom pogledu – istakao je Ilić. – Zavoleo sam ovaj grad i odgovara mi u potpunosti. Golubinci su prilično blizu i mentalitet ljudi je sličan. Svaki dan sam sa saigračima iz kluba.

Kud izlaziš?

– Obično svi odemo do Spensa u slobodno vreme, u kafe “Bakamo”. Tu je lepa atmosfera. Popijemo kaficu, popričamo, a ponekad nešto i pojedemo.

Pošto imaš stan, da li kuvaš?

– Iskreno, ranije sam kuvao, i to kad sam bio u Beogradu. U Vojvodini imamo odličnu hranu i zaista mi je lepo. Ponekad odemo na neku večericu.

Odakle crpeš onoliku snagu i energiju na terenu?

– To je posledica dobrih priprema u klubu. Eto, protiv Partizana svi smo istrčali više nego do sada.

Sad si u žiži fudbalske javnosti. Igraš odlično, pozvan si u reprezentaciju. Da li se osećaš kao sportska zvezda?

– Ma, ne. Uvek sam čvrsto stajao na zemlji… Mi smo jaki kao tim. Svi radimo ono što nam se kaže u svlačionici i stalno smo zajedno. Međutim, uvek može neko od nas da iskoči na utakmici. Što se mene tiče, moram još mnogo da radim.

Da li si tu osobinu poneo iz kuće?

– Naravno. Kućno vaspitanje je najvažnije, a mene su vaspitavali u pravom duhu.

Igrao si u Partizanu. Da li postoji mogućnost da se vratiš u taj klub?

– Nikad se ne zna šta će život doneti, ali mislim da se više neću vraćati među crno-bele. U Vojvodini mi je zaista sjajno, i ako nekada odem u inostranstvo i budem se vraćao, biće to ponovo novosadski superligaš, ako me budu želeli.

Koliko ti je značilo skandiranje tvog imena od strane navijača Partizana?

– Ne mogu reći da mi nije prijalo. Oni su, naročito taj deo na istoku, zapamtili moje igre u njihovom klubu i znaju to da cene. Pokazao sam na srce, jer su me uvek podržavali.

Da li te je utakmica s crno-belima posebno motivisala?

– Ne. Pokazao sam i kad sam za njih igrao, koliko mogu. Zalagao sam se maksimalno i nije bilo nikakve osvete s moje strane.

Ideš li, kao pravi Sremac, na seoske slave?

– Naravno. To je običaj i mora da se poštuje. U Golubincima se slavi Petrovdan, a to je i porodična slava mojih dede i bake i obavezno idem kod njih. Takođe, odem nekad do Stare Pazove i Inđije, a najviše u Beograd, jer tamo imam mnogo prijatelja.

Koliko može tvoj sadašnji klub?

– Mnogo. Važno je da nastavimo da pobeđujemo – zaključio je Brana Ilić.