ako se bliži 11. maj, tako i raste uzbuđenje među fudbalerima i pristalicama novosadske Vojvodine. Iako se Vojvodina posle pobede nad Partizanom u prvenstvu ravnopravno upustila u trku za šampionsku titulu, niko u redovima crveno-belih ne krije da mu je posebna želja da u dugogodišnjoj istoriji prvi put uvis digne pehar namenjen osvajaču našeg najmasovnijeg takmičenja.

Vojvodina je do sada igrala četiri finala. Zagrebački Dinamo bio je bolji 1951. godine. Oba puta bilo je 2:0 za modre, a interesantno je to da se prvi meč igrao u Zagrebu, a drugi u Beogradu. Sledeća tri finalna susreta Vojvodina je gubila od Crvene zvezde: 1997 (0:0 i 0:1), 2007. (0:2) i 2010. (0:3).

Hoće li današnja generacija, koju predvodi trener Zoran Milinković, postići ono u čemu nisu uspeli, a bili su tako blizu: trener Bane Sekulić, Vasić, Milovanov, D. i R. Krstić, Rajkov, Boškov, Veselinović... (1951), trener Ljupko Petrović, Mijanović, Dragić, Dunđerski, Halilagić, Dragić, Cilinšek, Aleksić, Vasković, Stojak... (1997), trener Milovan Rajevac, Kahriman, Petković, Stošić, Pekarić, Kačar, Popović, Davidov, Despotović... (2007) i trener Milan Đuričić, Brkić, Vulićević, Pleč, Karan, Ađuru, S. Novaković, Đurovski, Tadić, Mrđa... (2010. godine)?

Razgovarali smo s četvoricom aktera pomenutih finala, a Dobrosav Krstić, Ljubiša Dunđerski, Nino Pekarić i Željko Brkić ovako gledaju na prethodne okršaje i procenjuju šanse Vojvodine u predstojećem finalnom duelu s Partizanom 11. maja:

Dobrosav Krstić: Bila je zima, sneg i mraz. Minus 17 stepeni obeležilo je finale Kupa maršala Tita koje je Vojvodina 1951. godine igrala s Dinamom. Ono što mi ni danas nije jasno je to što se prva utakmica igrala u Zagrebu, a ruga u Beogradu?! Mi smo bili tim koji se polako probijao na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni i mrsio račune ondašnjoj velikoj četvorki. Igrali smo dobro u obe utakmice sa Zagrepčanima, iako smo u obe poraženi 0:2. Sećam se da je prilikom jednog slobodnjaka centarfor Dinama Franjo Prelc tako snažno šutirao da mi je dve nedelje stajala modrica na butini od šnjireva koji su bili karakteristični za tadašnje lopte.

Dobrosav Krstić nada se da je došlo vreme da ova generacija Vojvodine najzad podigne pehar namenjen pobedniku Kupa.

- Na utakmice retko kada idem. Godine mi ne dozvoljavaju da se nerviram. Pratim putem medija fudbalska zbivanja i našu Vojvodinu. Vidim da je ravnopravna sa Partizanom i Crvenom zvezdom, a kada je tako, nadam se da će ovi momci imati malo više sreće i znanja od četiri prethodne generacije i da će nadvisiti Partizan u velikom finalu 11. maja.

Ljubiša Dunđerski: Kao i 1951. godine i te 1997. igrala su se dva finalna meča. Ovoga puta Vojvodina je dobila šansu da jedan duel odigra pred svojim navijačima u Novom Sadu, ali se unapred znalo da će revanš, bez žreba, biti igran u Beogradu. Rival nam je bila uvek moćna Crvena zvezda, kojoj smo ravnopravno parirali u prvih 90 minuta. Bilo je 0:0 i trener Ljupko petrović uveravao nas je da imamo velike šanse da uspemo. Na žalost, posle napucane lopte i mog klizećeg starta u drugom poluvremenu lopta me je pogodila u ruku i mada nije promenila pravac, arbitar je dosudio penal iz kojeg je Zvezda povela. Ono što nas je sve posebno zabolelo je njegova odluka u poslednjem minutu. Posle nabačene lopte Mudrinića, Njeguš je postigao autogol, ali je na signalizaciju pomoćnog sudije, glavni arbitar svirao ofsajd poziciju od Stojaka!? Sedam dana kasnije, Borusija Dortmund je identičnim golom u finalu Kupa šampiona pobedila Juventus. Da nam je gol priznat, Vojvodina bi osvojila pehar, zbog gola postignutog u gostima.

Dunđerski ima veliko poverenje u sadašnju generaciju.

- Ova generacija fudbalera Vojvodine ima ono što prethodna, recimo, nije imala: sjajnu organizaciju, dogovornsot, smisao za igru i zajedništvo. Sve to, uz nesumnjiv kvalitet i dar pojedinaca, pripisujem stručnom štabu sa trenerom Zoranom Milinkovićem na čelu. Igre u sezoni, rezultati s našim najboljim klubovima i činjenica da pobeđuje i kada ne blista, daju veliku šansu Vojvodini da osvoji Kup Srbije.

Nino Pekarić: Ni danas ne mogu da prežalim to što sam propustio priliku da budem prvi kapiten u istoriji Vojvodine koji je podigao pehar Kupa. U taj meč sa Zvezdom ušli smo iz dobre serije i čvrsto smo verovali da možemo da nadvisimo velikog rivala i u finalu. Poluvreme se završilo bez golova, ali smo poklekli u poslednjih pola sata.

Pekarić ima sjajan uvid u sadašnju generaciju fudbalera Vojvodine.

- Ono što meni nije pošlo za rukom, želim od sveg srca mom velikom prijatelju Željku brkiću, s kojim sam bio cimer dok sam igrao u Vojvodini. Sadašnja generacija poseduje kvalitet i znanje da najzad toliko željeni pehar donese u Novi Sad. I ne samo to, Vojvodina ima velike šanse da osvoji i duplu krunu, jer ima sve što je potrebno za najviše domete na domaćoj sceni.

Željko Brkić: Prošle godine nismo osvojili Kup Srbije iz jednostavnog razloga. Plasman u finale i peto mesto u prvenstvu bili su naš maksimum, s obzirom na sve okolnosti koje su nas pratile u minuloj sezoni.

Veliki oprez kapiten sadašnje generacije fudbalera Vojvodine izkazuje i kada je predstojeće finale s Partizanom u pitanju.

- Iskreno, ni da nam je Kabel rival u finalu, ne bih mogao da tvrdim da ćemo osvojiti Kup. To što smo oba puta pobedili Partizan u prvenstvu ne mora ništa da znači. Kup i prvenstvo su dva potpuno različita takmičenja. Daleko od toga da ne verujem u uspeh. Imam puno poverenje u moje drugove, ali se ne usuđujem da prognoziram. Činjenica je da ćemo na određen način, kao i do sada, biti u podređenom položaju što se finale igra u Beogradu. Ako špansko finale Real i barselona mogu da igraju u Valensiji, zbog čega i u Srbiji ne bi mogao, osim Beograda, još neki grad da dobije organizaciju finalne utakmice - pita se Brkić.