rajalo je godinu dana i bilo je prelepo. Vojvodina je ponovo fudbalski stala uz rame Partizanu i Crvenoj zvezdi. Evropa je, što je bio osnovni cilj, izborena glatko, šampion je u prvenstvu pobeđen oba puta (jedina dva poraza crno-belih u Jelen superligi), Novosađani su napustili teren u finalu Kupa Srbije pre isteka 90. minuta kao moralni pobednici, a što je, čini se, važnije od svega navedenog, publika se vratila na „Karađorđe.” Vratila i navijala.

Onda je usledio grom iz vedra neba. Zoran Milinković, dan posle završetka takmičarske sezone, rastao se s klubom za koji je igrao, a potom i u minuloj sezoni bio trener. Čitav dan do kasnih večernjih časova 30. maja nije ga bilo moguće dobiti na telefon, a kada smo u tome uspeli, Milinković je u svom stilu rekao:

- Ono što mogu da kažem je to da želim i ovom prilikom da se zahvalim svim zaposlenima u klubu, stručnom štabu, rukovodstvu, igračima i navijačima i da im poželim mnogo uspeha u sledećoj sezoni i na evropskoj sceni.

O dubljim razlozima rastanka s klubom nije želeo da govori.

- Zar se ikada sumnjalo u moju pripadnost klubu? Nekada kao igrač, a sada i kao trener, postao sam iskreno deo Voše. To nikada i ni za koga ne bi trebalo da bude sporno. Pamtiću proteklu godinu po lepom, po pesmi „Ćiribu, ćiriba” koja je postala zaštitni znak ove generacije - u dahu je pričao Milinković.

Na pitanje šta i kako dalje, Milinković je rekao:

U ovom času želim samo dobro da se odmorim.

Da li imate ponuda od domaćih ili inostranih klubova?

- Sada uopšte ne razmišljam o tome, razumite me - rekao je Zoran Milinković, čovek koji je za godinu dana stekao nepodeljene simpatije najvećeg broja ne samo navijača Vojvodine, koji mu, od kada su čuli za vest o prekidu saradnje, žele sve najbolje u budućem životu i radu.

Podsećanja radi, 30 prvenstvenih mečeva pod vođstvom Zorana Milinkovića odigrala je Vojvodina i završila kao treća s tri boda manje od Crvene zvezde i devet od Partizana. Pobedila je 20 puta, sedam igrala nerešeno i tri puta izgubila, uz 44 postignuta i 14 primljenih golova po čemu je njena odbrana bila najčvršća u ligi.

U Kupu Srbije Milinković je s ekipom Vojvodine stigao do finala posle četiri pobede i jednog remija i gol razlike 8:3. U finalu Kupa Srbije, pošto je poništen gol Daniela Mojsova kojim je Vojvodina izjednačila na 2:2, a potom i nedosuđenog penala nad Trajkovićem, Novosađani su pri rezultatu 2:1 za Partizan napustili teren, a meč je naknadno registrovan službenim rezultatom 3:0 u korist beogradskog tima.