udbaler srpske reprezentacije i engleskog Liverpula Milan Jovanović nema mira gde god da se pojavi. Popularni Lane nakon operacije meniskusa u Kataru došao je u Novi Sad na odmor, ali čim izađe na ulicu, tu su mnogobrojni fanovi, ne samo navijači, koji bi nešto da kažu poznatom napadaču ili da se jednostavno rukuju s njim. Međutim, Lane kaže da je atmosfera ovde umerena u odnosu na Englesku ili Belgiju gde je četiri godine igrao za Standard iz Liježa.

– U Liverpulu nisam miran ni sekunde. Tamo su navijači još privrženiji klubu i u igračima vide idole. Ovde su zadovoljni zbog reprezentacije. Više su zadovoljni nego oduševljeni. Tamo je druga priča i drugi nivo – kaže Lane za NG.


Da li tolika popularnost nekada opterećuje?

– Naravno. Sve to prija do određene granice. To jeste motivacija, imam satisfakciju ako su ljudi zadovoljni radom. Međutim, sada me to više ne pali, postao sam profesionalac. Bio bih neiskren kada bih rekao da igram samo iz ljubavi. Tačno je da je na početku tako, ali kasnije sve postaje surovi biznis. Malo je onih koji mogu da povežu ljubav prema fudbalu i biznis. Jedan je Mesi koji može da uradi šta hoće. Teško je ne podleći pritisku. To je javni posao. Čim izađem pred 50.000 navijača, to je stravičan pritisak.

Takođe, i javnost je surova. Tamo se više pale na žutu štampu nego mi. Mi to potenciramo kao problem, ali je tamo sve mnogo gore. Svi trče za skandalima i tuđim životima. Život je svuda dosadan pa im zato trebaju tuđi životi da im bude zanimljivije. Ide se preko granice pristojnosti.

Na drugoj strani, poseban je osećaj čuti na stadionu himnu Liverpula “You’ll Never Walk Alone”. Liverpul je veliki klub, jedan od najznačajnijih u Evropi. Nije sve crno ili belo.


A da li si i dalje popularan u Belgiji?

– Kako da ne. Teško je to opisati. Recimo, nedavno sam bio u Antverpenu, koji je severnjački grad i nema mnogo veze s fudbalom, ali ni tamo nisam mogao da prođem ulicom. Tamo nema kompleksa, sve je spontanije nego kod nas, iako se priča da su hladni. Ljudi stalno prilaze na ulici, od dece do starijih, i čestitaju, pričaju… To je pravo ludilo.

Koliko je tamo važan fudbal i klub najbolji govori to što je premijer Belgije pre godinu dana umesto mene primio zlatnu kopačku za najboljeg fudbalera i čestitao mi na srpskom pred milionima ljudi. Ja sam prvi laureat koji nije lično primio nagradu. Nisam otišao na prijem iz ličnih razloga o kojima neću da govorim. Uglavnom, premijer, koji je veliki navijač Standarda, rekao je na srpskom: “Čestitam, Milane. Ovo si zaslužio. Sjajan si igrač”.


Tvoj dolazak u Standard nije bio tako obećavajući?

– Nije, jer sam u taj klub otišao na probu, kao autsajder. Međutim, posle samo 20 dana potpisao sam ugovor na tri godine, a kasnije sam ga produžio na još godinu dana. Ispostavilo se da sam tamo imao najlepša iskustva i doživeo vrhunac karijere. Dvaput zaredom bio sam najbolji igrač njihove lige. Zahvaljujući igrama u Liježu došao sam do reprezentacije i Liverpula.


Kako izgledaju sve te selidbe u popuno različite sredine?

– Nije lako, ali sam navikao, mada je Liverpul najgori. Ja tamo uopšte ne vozim jer svi voze. Imam vozača. Kad su me pitali koji ću auto uzeti, rekao sam – nijedan. Ne treba mi. Grad je bez ikakvih sadržaja i nemam gde da se vozikam. Drugo, tamo je stalno hladno, uvek pada kiša i duva vetar. Ma, depresija. Treće, tamo se niko ni sa kim ne druži. I na kraju, to je prvi grad u kom nisam sreo Srbina. Samo jednog, i to slučajno. A tamo gde nema Jugovića i Roma znaš da nešto ne valja.

U Belgiji sam živeo četiri godine i nisam naučio francuski. Ne znam ni da brojim na tom jeziku, samo sam zapamtio kako se izgovara moj broj na dresu. Nisam učio francuski jer je oko mene bilo 20 naših ljudi koji su mi odgovarali i s kojima sam provodio vreme.


A kako ti ide engleski?

– Učim ga. Moram. Na primer, trenera ništa ne razumem, samo mu govorim OK. On je Škot koji živi u Liverpulu, a to su dva najgora akcenta. Ja učim internacionalni engleski koji nema veze s tim škotskim niti s dijalektom koji govore u Liverpulu. U klubu se najbolje razumemo mi stranci, a kada razgovaram s Džerardom, samo ga zamolim da malo sporije priča.

Od svih tih jezika jedno sam ruski naučio i sada ga znam. Ali mi smo braća pa mi nije bilo teško.


Da li pratiš fudbal u Srbiji?

– Pomalo. Ovde ima puno talenata, ali je problem što mnogo igrača odlazi pa ne možemo da stvorimo kolektive. A taj kontinuitet je veoma važan, čak je nekada važniji i od kvaliteta pojedinih igrača.


Da li prelaziš u Crvenu zvezdu, kako su mediji pisali?

– Pa mediji pišu svašta. Ja verujem medijima pet odsto. Naravno da ne prelazim. Imam još dve godine ugovor s Liverpulom. Takođe, razlika u zaradi je 25 puta.


Zašto si protiv stranaca u našoj reprezentaciji?

– Ne trebaju nam. Recimo, nikada ne navijam za Francusku jer tamo nema Francuza. Mi nismo bili kolonizatori, već su nas tlačili i nema potrebe da kod nas igraju neki koji nisu naši. Treba da budemo svoji. Mi nismo velika zemlja koja asimiluje druge pa treba da budemo ponosni na to što imamo.


Da li ti prija što te navijaču zovu Srbenda?

– Upravo zato što toliko volim Srbiju moja su razočaranja veća, jer su moji kriterijumu veći. To što se sada dešava u Srbiji uopšte mi se ne sviđa. Od ekonomije do politike. Sve ovo je totalni poraz. Posle jedne euforije i zamaha mi smo potrošili deset godina, umesto da smo napredovali. Ovo je gore nego devedesetih. Razočaran sam i nemam na šta da budem ponosan, pa ni na nadimak.