h, da nam je neko pričao kako će tamo neki Vaduc, iz Kneževine Lihtenštajn, član druge švajcarske lige, da eliminiše fudbalere Vojvodine iz kvalifikacija za Ligu Evrope, pomislili bismo da je to sprdnja i dobar štos.

Da li smo, možda, naivni, pa smo propustili vreme u kome je Vaduc izrastao u velikana evro-fudbala, ne znamo, ali tako je to izgledalo u četvrtak na „Karađorđu”. Videli sam smotanu, uplašenu i slabašnu Vošu, kao i otresite, hrabre i rešene Lihtenštajnce (valjda se tako kaže), pa konačnih 1:3 i ispadanje novosadskog tima nikoga ko je gledao utakmicu ne može da začudi. Potpisnik ovih redova, valjda kao i velika većina onih koji su bili svedoci sramne igre Novosađana, ostao je šokiran epilogom, još više neshvatljivim strahom koji je pokazao domaći tim.

A čega su se to uplašili Novosađani?

Respektovati rivala, ma kako da se on zove, jeste u redu i deo je sportskog vaspitanja i kulture. Ali, crveno-beli nisu pokazali samo respekt... U pojedinim trenucima delovalo je da se prosto boje, da li rivala ili samih sebe, to znaju samo oni. Pitali su novinari posle utakmice šefa struke crveno-belih da li i dalje stoji na stanovištu da je njegova ekipa dobro fizički pripremljena, Ljubomir Ristovski je to potvrdio. Laički gledano, na terenu nije izgledalo tako.

Možda je bolje pitanje da li je tim Vojvodine bio dobro psihološki pripremljen. Iskreno, kakva li je to priprema u glavama potrebna kada na gostovanju pobedite sa 2:0 i kada bi, opet laički, trebalo samo da dovršite posao? Novosadski tim bio je preplašen, stegnut, okovanih nogu i glava, kao da on juri rezultat i ima imperativ, što je sigurno najbolji pokazatelj da ova vrsta pripreme nije bila dobra. I, onda, opet sledi isto pitanje: a čega su se to uplašili Novosađani?

Da nisu, možda, bili svesni sopstvene nemoći, stečene posle prve utakmice u kojoj jesu pobedili, ali nisu nadigrali rivala? Jer, budimo objektivni, fudbaleri Vaduca su im održali lekciju iz hrabrosti i želje za nadigravanjem, konačno i visokim shvatanja sportskog morala u kojem ništa nije gotovo dokle god postoji šansa da utičete na tok zbivanja. Vojvodina je uticala toliko da nije imala igru, da je prepustila da njen ton i tok diktiraju gosti i, lak je zaključak, boljem ishodu nije mogla ni da se nada.

Trebao je Georgi Merebašvili da bude kreator napada Novosađana, a ovaj mladić je bio u potpunom kontraritmu, pa ne možemo da se setimo da je i jednu loptu dodao svom saigraču. Najavio je domaći trener agresivniju igru nego u Vaducu, a opet je napred imao samo Branu Ilića koji se puno mučio i s odbranom rivala, a ponekad i sa samim sobom. Abubakar se trudio, ali je gubio puno snage vraćajući se po loptu do sopstvenog šesnaesterca. U redu, postoji u fudbalu takozvana obavezna dvosmerna igra, ali da li je tamnoputi fudbaler baš toliko morao da gubi na probojnosti pošto drugačije teško da je mogao da dobije loptu?

Odbrana srpskog tima ostala je, s izuzetkom otišlog Željka Brkića i pridošlog Nemanje Supića, u istom sastavu. Po logici stvari, najbolja defanziva u srpskom fudbalu od lane morala je da (p)ostane temeljni stub igre crveno-belih, a ona je bila bleda, neubedljiva, porozna... Iskusni Supić nije kriv za golove, ali nije ulivao poverenje navijačima, verujemo (i što je mnogo važnije) ni saigračima. Mojsov je, opet, sigurno kvalitetan štoper, ali protiv Vaduca je igrao loše. Krivac je za drugi gol kada je neshvatljivo pao i omogućio Merendi da zatrese mrežu, a ni u ostalim intervencijama nije ličio na sebe samog. I onda se sve ređalo po sistemu spojenih sudova. Tek je ulaskom Nemanje Čovića igra Novosađana dobila na dinamici, ali bila je to varljiva nada u povoljniji ishod. Merenda je to potvrdio u nadoknadi vremena. Sportsku sreću, za koju je Ljubomir Ristovski rekao da je nedostajala njegovom timu, ipak, treba zaslužiti.

Trener je preuzeo odgovornost za poraz. Upitan da konkretizuje to svoje priznanje krivice, međutim, nije rekao ništa preciznije. U teškom trenutku po klub, u to smo sigurni, treba biti pametan i hladnih glava donositi zaključke i odluke, ali i povlačiti poteze.

U tužnom i ružnom fudbalskom popodnevu u Novom Sadu, svetla tačka bili su navijači koji tokom svih 90 i kusur minuta bili uz svoje miljenike. Kada je Čović smanjio rezultat na 1:2, stekli smo utisak da su navijači bili spremni čak i da oproste poraz i proslave prolazak u 3. kolo kvalifikacija. Ali, početnička reakcija odbrane sve je to srušila i onda su navijači imali šta da kažu.

Dakle, čega su se to, konačno, uplašili Novosađani? Posle svega, odgovor je prilično jasan: uplašili su se samih sebe, spoznaje o vlastitoj nemoći i saznanja da može da im se dogodi to što i jeste - blamaže do neba i eliminacije. Od Vaduca, iz malenog Lihtenštajna, za koji nas, ipak, Ljubomir Ristovski nije ubedio da je fudbalski gigant. Nažalost, ubedio je izgleda u to svoje učenike i oni su sklopili knjigu s pričama iz Evrope i pre nego što su počeli da je čitaju.