ekoliko dana prošle sedmice u Beču je sve bilo u znaku Voše, Novog Sada, Srbije i, naravno, fudbala. Vojvodina je evropski put započela u prestonici Austrije, ali je tu na prvoj fudbalskoj prepreci, nažalost, i stala. Revanš utakmica trećeg kola kvalifikacija za Uefa ligu Evrope između Austrije i Vojvodine bila je neviđeno zanimljiva i prepuna obrta - prava fudbalska drama. Takvu dozu adrenalina, oduševljenja i razočaranja može prirediti samo fudbal, a ako je za utehu svima nama, u tom fudbalskom remek-delu učestvovala je Voša, koja je, budući da je bila bolja od rivala, zaslužila da eliminiše Austriju, ali to nije uspela. Zato su svi koji su te večeri, 6. avgusta na tribinama stadiona "Franc Hor" navijali za crveno-bele bili ponosni na njih i nisu pognute glave napustili Vijenu. Srce je ostavljeno na terenu, igra je u većem delu utakmice bila dobra, hrabrosti nije manjkalo, pokazala je Voša da ne boluje od sindroma srpskog fudbala - straha od igranja u gostima. Nažalost, u timu Vojvodine u četvrtak uveče bilo je viška mladosti i manjka iskustva, a kad se tome pridoda i sudija iz Ukrajine, koji nije svirao čist penal za crveno-bele, uporne Bečlije, predvođene odličnim Milenkom Aćimovićem, nekako su, ipak, stigle do pobede. Brkić, Peković, Ađuru, Grozdanoski, Đurovski, Stjepanović, Tumbasević, Vulićević, Karan, Tadić, Mrđa i ostali ne treba da budu nezadovoljni, već samo tužni zbog propuštene prilike.

O tome koliko je Voša bila bolja ekipa - skoro da je nokautirala suparnika - govori euforična radost domaćina, koji je bio presrećan jer zna da su samo pukom srećom i sticajem okolnosti prošli dalje.


Poraz koji obećava

Bilo je lepo biti Novosađanin na malom, ali lepom i akustičnom stadionu Austrijanaca. Više od osam hiljada gledalaca pratilo je meč, a navijačka podrška našem timu bila je za svaku pohvalu. Pored oko 200 organizovanih Firmaša, koji su došli iz Novog Sada, vatreno navijali i pravili atmosferu svojstvenu samo njima, na tribinama je bilo bar još toliko ljudi koji su bodrili Vojvodinu. Desetak srpskih novinara, brojni Srbi koji žive u Beču, naši poslovni ljudi iz raznih zemalja, a iz Novog Sada stigla je i kolona automobila. Uz Vojvodinu su bili i gradonačelnik Inđije Goran Ješić, koji se privatno zatekao u Beču, a koji je, kako tvrdi, stari navijač Vojvodine. I po njegovom mišljenju, Voša je igrala hrabro i bila bolja ekipa. Potezima novosadskih fudbalera aplaudirao je i naš proslavljeni reprezentativac Predrag Mijatović, koji nije mogao odoleti prilici da vidi naš klub na delu.

Potajno smo svi koji smo bili u Beču, od navijača do fudbalera, očekivali pobedu jer se zna da smo bolja ekipa. Kao u najlepšim snovima, situacija na terenu išla je u našu korist, ali su sreća i sudbina htele drugačije. U svom maniru je Dragoslav Stepanović, strateg Lala, posle utakmice izjavio da smo imali igru koju smo hteli, da to nije očekivao jer u ekipi ima sedam novih igrača, da smo u tom furioznom naletu morali dati i treći gol, kao i da smo domaćinima poklonili pobedu, dok je za Firmaše imao samo reči hvale. Voši predstoji domaće prvenstvo, rukovodstvo kluba merka još tri pojačanja, ali s takvim pristupom igri, pogotovo ako se zna da je tim mlad i nov - ni nacionalna titula nije daleko.

U svakom slučaju, "Novi Sad je naš grad, koji nikad nije sam... !!!"


Funkcionalno i s merom

Trebalo bi i u Srbiji slediti primer stadiona bečke Austrije. To je pravi hram fudbala na periferiji metropole sa svega nešto više od 11.000 mesta, bez atletske staze i s običnim reflektorima, izuetno akustičan, tehnički dobro opremljen... Ma prava fudbalska bombonica sa sve porodičnim delom tribina i VIP kutkom, gde se servira klopa i piće. Kad će se kod nas početi da razmišljaju na taj način – teško je reći, ali budući da na svega dva stadiona u Srbiji postoji bežični internet, još smo daleko od tog ideala.

Dejan Ignjić