udbaler Vojvodine Mario Đurovski ljubimac je novosadske publike. Ovaj momak, koji ima 23 godine, prošao je omladinsku školu Crvene zvezde, igrao je za Bežaniju, a već skoro dve godine je u Voši. Njegova igra je maštovita i lepršava, a to je ono što privlači gledaoce na stadione. Mario je istakao da bi želeo da poštovalaca fudbalske igre na tribinama bude što više, te da će učiniti sve da i on bude jedan od razloga zbog kojih dolaze na stadion. Ovom "đavolku" na terenu nisu uvek cvetale ruže.

– Šest meseci sam pauzirao, jer je takva situacija bila u klubu. I da sam hteo negde da odem, nisam mogao, jer je za mene traženo obeštećenje. Tako sam se pola godine odmarao u Beogradu. Smatram da sam se vratio već u prošloj polusezoni i da sam imao udela u osvajanju drugog mesta, što nije mala stvar. Sada sam na novom početku i najvažnije mi je da Vojvodina postiže dobre rezultate. Mi to možemo, jer imamo kvalitetan sastav i mogućnost da na početku šampionata skupimo lepu zalihu bodova. Kasnije dolaze dueli s Partizanom i Crvenom zvezdom. O derbijima ćemo razmišljati kada dođu na red. Sada je najbitnije da pobeđujemo, a manje je važna lepršavost u igri jer se pišu pobede, a ne igra.

Pa, kako kada je baš vaša odlika lepršavost na terenu?

– To je istina, jer sam takvog temperamenta. Odigrali smo dva kola u prvenstvu i moram reći da nisam baš zadovoljan onim što smo pružili jer možemo mnogo bolje. Ubeđen sam da će i publike biti u većem broju, a nama ostaje još malo da se uigramo i postižemo još više golova. Možemo mi to i moramo, i zbog Vojvodine i zbog našeg grada.

Koliko na vašu igru ima uticaja otac Milko, koji je bio sjajan fudbaler?

– On nema skoro nikakvog uticaja. Istina, pomogao mi je, ali ja želim da imam svoje ime i prezime u fudbalu i da izađem iz njegove senke, a ne da budem "Milkov sin" i ništa više od toga. Drago mi je što sam iz porodice Đurovski, ali ja sam Mario. Hoću da imam svoj stil, mada će me to "Milkov sin" uvek pratiti. Uz to, rekao bih da s njim skoro da i nemam neki kontakt, jer on živi u Sloveniji.

Za vas važi da više igrate petom nego špicom kopačke. Zašto?

– Istina je. To je nešto što je jače od mene. "Štikla" je prava stvar, ali samo ako ne pogrešim. Ponosan sam na svoju igru petom, a igrao sam i mali fudbal u kom se ti potezi koriste mnogo češće. Čak mi se i sviđa, naročito kada se odigra u pravo vreme i kada ljudi s tribina takve poteze nagrade aplauzom.

Prijaju li vam aplauzi?

– Kako da ne, ali prija mi i to što sam video toliki broj gledalaca na tribinama na utakmici s Metalcem iz Gornjeg Milanovca. Navijače izuzetno poštujem i izgradio sam dobar odnos s publikom. Kao klub zaslužujemo da nas toliko ljudi gleda u duelu s ekipom koja je sada ušla u elitu. Biće njih i mnogo više kako se pobede budu nizale.

Da li ovom rečenicom nagoveštavate i ambicije?

– Rano je o tome pričati. Međutim, uvek sam gledao gore i unapred. Mislim da će se sve znati u drugom delu prvenstva, a ne zaboravimo da mi igramo i u nacionalnom kupu.

Kako se slažete s trenerom Stepanovićem?

– On je odličan trener i očekuje mnogo od mene. Trudim se da njemu i klubu sve na najbolji način vratim – na terenu – zaključio je Mario Đurovski koji je na prečac osvojio srca navijača Vojvodine.

Srbija – želja, Makedonija – realnost

Iako ga već duži niz godina smatraju najtalentovanijim fudbalerom u Srbiji, Đurovski još nije dobio priliku da se oproba u dresu s nacionalnim grbom.

– Kontaktirao sam s Makedonskim fudbalskim savezom. Međutim, najviše bih voleo, kao i svi fudbaleri s ovih prostora, da zaigram za najbolju selekciju Srbije. To je i razumljivo. Međutim, vreme polako ističe – meni su 23 godine – kazao je Mario Đurovski.