ajavljivali su fudbaleri Vojvodine da će učiniti sve da juče pobede Jagodinu. Govorili su kako nema narušene atmosfere unutar tima, da neće više biti mesta nezalaganju i da će se ono sa treninga pretočiti i na stadion “Karađorđe“. Međutim, Novosađani su ponovo razočarali. Rezultat je bio 0:0, a nezadovoljstvo publike veće nego ikada do sada ove sezone. Izgleda da kad neće, onda baš neće…

Ne može se reći da crveno-beli nisu dali sve od sebe i se kod njih nije videla želja za pobedom. Međutim, to su elementi koji u igri moraju biti prisutni uvek, kao osnovni preduslov da se dođe do dobrog rezultata, ali ne i garant da će se isti ostvariti.

Realno, od svih utakmica Vojvodine ovog proleća, na kojima tim Dejana Vukićevića nije ostvario očekivan rezultat, juče je igra njegovog tima još koliko-toliko ličila na nešto. Evidentno je da navalni igrači poput Stevanovića, Kataija, Škuletića ili Bojovića ne igraju onako kako mogu i jako teško ulaze u prilike za gol. Najbolji strelac i najbolji igrač Vojvodine prošle sezone, Abubakar Oumaru, nalazi se u velikoj igračkoj krizi, pritom ga već duže vreme sustižu lakše povrede i time ometaju da uđe u formu.

Ako nešto može da ohrabri Dejana Vukićevića, to je činjenica da Almami Moreira polako preuzima konce igre u svoje ruke. Omaleni vezista je juče bio pokretač velike većine akcija Vojvodine, solidno se kretao, a pojedinim asistencijama i potezima pokazao da nije zaboravio ono po čemu su ga upamtili ljubitelji fudbala u Srbiji.

Međutim, dribling Aleksandra Kataija, centaršut Miroslava Stevanovića, osećaj za gol Milana Bojovića, prodornost Petra Škuletića, samo su neke od stvari koje novosadska publika i dalje čeka da vidi, barem u meri koja se očekuje za klub koji je po svemu treći u Srbiji.

Inače, tu novosadsku publiku, juče su činili svega 1.500, maksimalno 2.000 gledalaca. Prosečna poseta tokom jesenje polusezone je bila nešto iznad 4.000. I to nešto govori…