tadioni nam ovog proleća ne zvrje prazni, a lep utisak kvare "navijači", koji na tribine ne dolaze da podrže svoje ljubimce, već da vređaju rivale. Kragujevački tifozi su vređali Roberta Prosinečkog, nazivajući ga ustašom, a Partizanovi "grobari" su "častili" Novosađane pesmom "pola Mađar, pola ustaša". Sramno, besmisleno i nekorektno. Zvezdin trener je "ustaša" samo zato što je igrao za reprezentaciju Hrvatske, a istom tom "ustaši" majka je Srpkinja Emilija, rođena u Ježevici kod Čačka, udaljenoj samo pedesetak kilometara od Kragujevca. Robertov pokojni otac Đuro bio je sve, samo ne nacionalista, a pogotovo ne ustaša.

A, šta tek reći za uvrede upućene Vojvodini? Zar u ekipi "lala" ne igraju igrači uglavnom srpske nacionalnosti? Uostalom, i da su Hrvati ili Mađari, to ne znači da su ustaše. Dobro bi bilo za sve da se takve stvari što pre iskorene, jer govor mržnje nas je 90-tih doveo do krvavog rata u kojem su svi izgubili. Hiljade života, spaljenih i razorenih domova, rasturenih porodica, opšte bede i nemaštine. A, tada je sve nekako počelo na stadionima. Mnogi i danas pamte neodigrani meč u Maksimiru između Dinama i Crvene zvezde, koji je praktično bio najava krvavih dešavanja narednih godina. Bilo, ne ponovilo se.

Zato na fudbalskim i bezbednosnim organima je da takve stvari saseku u korenu, a na klubovima i medijima da kroz edukaciju navijača energiju usmere u pozitivnom pravcu. Zar nije mnogo lepše pevati pobedničke pesme svojim ljubimcima, nego vređati sportskog rivala? Zar isti ti klubovi nebrojeno puta nisu platili pozamašne novčane isnose UEFA zbog nedoličnog ponašanja? A, verujem da većina navijača dolazi na stadion da navija za svoj tim i pomogne mu da pobedi rivala u sportskom odmeravanju snaga. Tako bi trebalo da bude i da nam se i svet divi, a ne da nas nazivaju divljacima.