okom 98 godina duge istorije kluba, FK Vojvodina nikada nije osvojila pehar pobednika nacionalnog Kupa. Iako će se, po prvi put u istoriji, finale ovog takmičenja odigrati u Novom Sadu, superligaš iz ovog grada ponovo neće doći do trofeja koji mu nedostaje u vitrinama. Gubili su Novosađani i u 1/16 finala i u osmini finala ovog takmičenja. Pamte se porazi od Crvene stijene, Hajduka sa Liona, Inđije, Jedinstva iz Uba… Međutim, možda najbolniji poraz u Kupu, crveno-beli su doživeli juče od čačanskog Borca.

Od velikih očekivanja, dobrog raspoloženja, pružanja podrške, vere u dobar rezultat, snova o finalu i osvajanju pehara, preko strepnje, bojazni za konačan ishod, ubrzanog lupanja srca i zabrinutog izraza lica, pa sve do osećaja neverice, šoka, razočarenja, mučnine, besa, ljutnje, izneverenosti… To je put koji je juče za 90 minuta prešlo 5.000 navijača crveno-belih, koji su, posle svega, od onih koji su na terenu nosili crveno-beli zatražili da te dresove skinu. Na drugoj strani, iskren i dugotrajan aplauz objektivne publike dobili su gosti iz Čačka.

Propuštena je velika šansa da se, boljim rezultatom iz dva meča sa pretposlednjom ekipom u ligi, dođe do mesta u istinskom spektaklu kakav će se u Novom Sadu odigrati 16. maja. Propuštena je prilika da se u sopstvenom gradu dođe do trofeja koji sanjaju generacije ovog kluba, propuštena je šansa da se nadomesti neosvajanje pehara prošle sezone u ono “epskom“ finalu protiv Partizana. Slučajno? Splet okolnosti? Nikako…

Sunovrat FK Vojvodina ove polusezone počeo je još zimus, kada je uprava odradila “planski“ prelazni rok, prodavši FK Vojvodinakompletan vezni red i najboljeg strelca ekipe, a dovevši igrače koji nisu bili spremni za takmičarske mečeve, što se Novosađanima osvetilo na najgori mogući način. Da li su 300.000 evra za Merebašvilija i otprilika slična (verovatno i manja) cena za Ljubinkovića i Ilića vredniji od istorijskog osvajanja prvog Kupa Srbije i tu sopstvenom gradu? Za jedan finansijski stabilan klub? Mišljenja su različita, očigledno…

Trener Dejan Vukićević jeste preuzeo odgovornost za poraz i jedini logičan i ispravan njegov potez bio bi da podnese ostavku, što je crnogorski stručnjak i najavio posle meča. U ovom prolećnom fijasku crveno-belih, svakako ima i njegove krivice, najviše zbog toga što nije uspeo da izvuče maksimum iz ekipe, koja je često igrala potpuno drugačije od onoga što on priča na konferencijama. No, daleko od toga da je sva odgovornost na njemu i svoj deo iste, ukoliko imaju imalo obraza, morali bi da preuzmu i drugi.

Kup SrbijeNa primer, nije trener kriv što Miroslav Stevanović ne može da realizuje šanse zbog kojih sledi ukor čak i u nižim ligama, a pritom, iako po poziciji u timu to treba da mu bude osnovna odlika, tek svaki peti centaršut mu bude iole opasan po protivnički gol. Pritom mu niko ne osporava zalaganje, koje se u profesionalnom fudbalu podrazumeva i spada u opis posla. Nije trener kriv što pola igrača u timu, iako su svi profesionalni fudbaleri, maltene svaki drugi, malo duži pas, uputi na pet metara od igrača kome je upućena lopta. Posao trenera, između ostalog, jeste da motiviše igrače, ali oni i sami moraju biti, ako ništa drugo, dovoljno odgovorni na terenu da opravdaju nemala i redovna primanja koja imaju u klubu.

Svaka čast retkim izuzecima, poput kapitena Miroslava Vulićevića ili njegovog zamenika Branislava Trajkovića, koji na svakom meču pokazuju i kvalitet, i odgovornost prema klubu koji ih plaća, i želju da usreće navijače koji su došli na stadion zbog njih. Koliko god da ga ne ide, ne može se ništa zameriti ni na energiji i trudu koji na svakom meču ulaže Oumaru Abubakar. Čak je i Stefen Apija, iako je u karijeri uradio daleko više nego bilo koji njegov saigrač, pokazao šta znači biti profesionalac i svaku utakmicu, odnosno svakog protivnika tretirati jednako. Tužno je juče bilo videti da se jedan takav fudbaler, koji je tek pre dva i po meseca stigao u klub, za taj isti klub bori više od onih koji su ponikli u njemu i dužni mu mnogo više od iskusnog Afrikanca. Šteta je i za mladog Marka Poletanovića, jer mu prva sezona u seniorskom timu prolazi u ovakvoj atmosferi i što, zajedno sa ostalima, trpi zvižduke, osporavanja i uvrede, koje su najmanje (ili nisu uopšte) njemu upućene.

To je više za nekog kome je važnije da bude na terenu od toga da li će ekipa pobediti, a napušta ga tako što ne želi da se FK Vojvodinapozdravi sa saigračem koji ulazi i sa ostatkom ekipe strepi za konačan ishod utakmice. Za nekog ko je, više nego po golovima i driblinzima, ostao upamćen po Balotelijevoj frizuri i simpatičnom broju na dresu, iako mu je klub najpre pružio afirmaciju, zatim omogućio transfer u veliki evropski klub, a potom i šansu da se fudbalski vrati, kada se u tom velikom klubu nije bio snašao. Pojedini fudbaleri, i to je očigledno, nemaju kvalitet za Vojvodinu, pa makar odigrali svaki meč najbolje što umeju. Posle poraza od Borca, trener Vukićević je dodao da će svi ovi igrači i dalje nositi dres Vojvodine. Tek bi to bila greška…

Sa jučerašneg meča, vredi izdvojiti još jedan važan detalj. Naime, po prvi put, skaniranja “uprava napolje“ začula su se i sa severne tribine. I ne samo to… Firmaši su prvo “prozvali“ istok i zapad, a zatim zajedno sa njima zatražili odlazak uprave kluba, kojoj su do tada gotovo uvek pružali podršku. Da li se radilo samo o afektu ili će po tom pitanju biti preduzeti još neki koraci, pokazaće vreme. Istina je da je, tokom proteklih godina, ovo rukovodstvo učinilo mnogo da unapredi funkcionisanje kluba, ali isto tako, činjenica je da je bilo i nekih poteza koje sve više pristalica Vojvodine nije spremno da im oprosti.

Kakav će biti dalji razvoj događaja u novosadskom superligašu, teško je pretpostaviti…