ada je, u 21. minutu nedavnog prvenstvenog meča sa BSK iz Borče “na petoparcu” okrenuo Mileta Savkovića, gledaocima na “Karađorđu” se učinilo da su, ipak, na nekom brazilskom stadionu. Mada klasičan levak, dribling dostojan “karioka” izveo je u desnu stranu, što je, još više, pojačalo sjajan utisak i dodatno potvrdilo raskoš njegovog dara o kojem se, ne samo u Novom Sadu, sve češće govori.

- Pa, dobro, bilo je efektno, ali je to, ipak, lakši deo mog posla, jer sam u Vojvodinu pre tri godine došao kao klasičan napadač - smeje se, dečački iskreno, Bojan Nastić koji je 6. jula proslavio 18. rođendan. - Doduše, trener kadeta Vasa Tepšić me je odmah prekomandovao na poziciju levog beka i to sam, izgleda, definitivno.

U Novi Sad je, nastavlja svoj “životopis”, stigao iz rodne Vlasenice, u Republici Srpskoj. Doneo je fudbalski gen, nasleđen od oca Radenka koji je, svojevremeno, kao najbolji igrač Vlasenice trebalo da pređe u Slobodu iz Tuzle, ali su se isprečila ratna zbivanja i raspad bivše Jugoslavije. I, naravno, ogromnu želju da uspe.

- Uprkos veličini te želje, od početka sam sebi postavljao male ciljeve: najpre samo da se izborim za mesto u kadetskom timu, potom u omladincima, a evo sada i u prvom timu Vojvodine. I da pružim bar malo više od onog što se od mene traži i očekuje. Najsigurniji je onaj put kojim se ide korak po korak, a sreću u koju se svi uzdamo treba i zaslužiti - kaže sa zrelošću koja, uveliko, prevazilazi broj njegovih godina.

Takav pristup i potpuna posvećenost fudbalu su mu, bar do sada, donosili rezultate.

- Najpre sam bio kadetski, a potom i omladinski reprezentativac, što sam i sada - kaže mladi sagovornik “Novosti”. - Šta će biti narednih godina, rano je govoriti. Idemo, kao što rekoh, korak po korak. Suvišno je, naravno, govoriti kolika je čast nositi reprezentativni dres Srbije. To se podrazumeva.


ODLIČAN ĐAK

Nastić je učenik trećeg razreda Srednje mašinske škole u Novom Sadu. Prva dva je završio - odličnim uspehom.

- Do sad sam nastavu pohađao redovno, ali to, sa obavezama koje ima prvotimac Vojvodine, više nije moguće - kaže mlađani bek. - Iako sam sada vanredni đak, verujem da uspeh neće biti ništa lošiji, jer mi je i do toga stalo gotovo jednako kao do sportskog uspeha.


TREMA I PODRŠKA

Tremu, ali onu koja ga mobiliše da pruži sve od sebe, na superligaškoj sceni oseća samo u prvih nekoliko minuta utakmice, a u svemu mu, podvlači, mnogo znači i podrška starijih igrača.

- Na terenu mi je najbliži štoper Đorđe Jokić koji me i najviše hrabri - kaže junoša Vojvodine. - Podržavaju me i Almami Moreira, Igor Đurić, Abubakar Oumaru i svi drugi i to mi zaista mnogo znači.