ekskluzivnom intervjuu za Kapiten, trener golmana FK Vojvodina Saša Todić govorio je o učinku svog tima u ovoj polusezoni, svojoj igračkoj karijeri, problemima sa kojima se susretao i sa kojima se naš fudbal susreće i dalje i naravno, očekivanjima od nastavka sezone, u kojem će glavni cilj Novosađana biti – osvajanje prvog trofeja Kupa Srbije u klupskoj istoriji.

“Sigurna je mreža naša, kad je čuva Todić Saša“, reči su pesme koja se u prvoj polovini protekle decenije pevala još na južnoj (gde su nekada bili Firmaši), pa kasnije i severnoj tribini stadiona “Karađorđe“. Ako se zna da se pristalice Novosađana vrlo retko odlučuju na to da nekom igraču spevaju pesmu ili skandiraju ime, onda je jasno kakvo je njihovo mišljenje o golmanu koji je pet i po godina čuvao mrežu njihovog tima.

Za tako nešto, potreban je, pre svega fudbalski kvalitet, ali i ljudski, kao i privrženost crveno-belim bojama i ostavljanje traga u dresu Vojvodine.

Kada se, u leto 2011. godine, Saša Todić vratio u Vojvodinu da bude trener golmana, navijači “stare dame“ su gotovo nepodeljeno s radošću dočekali ovu vest, a čak možemo reći da je deo njih poželeo da (tada) 37-godišnji Todić ponovo stane na gol. Ipak, to je prepustio mlađima, koje, evo, već drugu sezonu, uči golmanskom zanatu.

Ipak, na početku razgovora sa Sašom Todićem, prvo smo se dotakli malo aktuelnijih tema, a najaktuelnija kada je FK Vojvodinanovosadski superligaš u pitanju, još uvek je smena klupskih rukovodilaca: generalnog direktora Radisava Rabrenovića, sportskog direktora Miodraga Pantelića i direktora marketinga Petra Nikolića, što je poprilično iznenadilo sve koji sa strane prate događaje u Vojvodini.

Saša Todić priznaje da je iznenadilo i njega.

- Iskreno, nisam to očekivao, ali to nije moj deo posla, pa se ne bih previše bavio time – kaže na početku razgovora Todić.

Ipak, mislite li da bi, recimo na mesto sportskog direktora, mogao da dođe neki bivši igrač Vojvodine, kao što ste Vi kao bivši fudbaler došli na mesto trenera golmana?

- Mislim da bi najbolje rešenje bilo da se vrati neko zvučno ime, koje je na neki način zadužilo Vojvodinu, baš kao što sam i ja dobio priliku. Spominje se mnogo imena: Šaula, Drakulić, Govedarica, Dunđerski… Ako neko od njih dobije šansu, ja mislim da će to biti potpuno zasluženo, iako neki treba da imaju prioritet, odnosno oni koji su imali inostrane karijere, pa imaju dosta prijatelja među menadžerima i svojim imenom i prezimenom bi mogli da naprave dobre transfere.

FK VojvodinaKako gledate na ovu polusezonu?

- Ne mogu biti nezadovoljan, ali isto tako, ne mogu biti ni zadovoljan. Po rasporedu kakav smo imali i ekipi koju imamo, mislim da smo morali da uradimo mnogo više. Bez neke lažne skromnosti, da budemo možda čak i prvi na tabeli… Međutim, na svom terenu nismo uspeli da pobedimo tri poslednjeplasirane ekipe i mislim da nas je to koštalo ambicija. S druge strane, raduje me to što smo u Kupu ostvarili ono što se od nas tražilo i nadam se da ćemo 2013. godine postati prva generacija Vojvodine koja je osvojila ovo takmičenje, te se tako upisati u istoriju.

Kako ste zadovoljni formom golmana Vojvodine ove sezone? Samo Supić i Žakula su imali priliku da se pokažu.

- Supić je bio konstantno dobar i mislim da smo našli neku liniju koja njemu odgovara. Već godinu i po dana drži istu FK Vojvodinaformu i on je jedan od igrača koji su oslonac ekipe. Žakula je dobio priliku na nekoliko utakmica i pokazao da je dobar, kvalitetan i iskusan golman. Njemu su već 34 godine, a nažalost, nije ranije dobio šansu da dođe u Vojvodinu. S jedne strane, on mora da čeka prodaju Supića, ali opet, i mi moramo da razmišljamo o nekom golmanu na duge staze. Videćemo šta će se desiti.

Šta je sa Aleksandrom Kesićem?

- Kesić nam se priključio tek posle petog-šestog kola, tako da nije prošao pripremni period sa ekipom, što se primetilo na njemu. Došao je sa osam kilograma više nego što treba, a ja nisam imao baš mnogo vremena da se posvetim njemu, pošto je prioritet da se tempira forma golmanu koji je u takmičarskom pogonu. Međutim, izvesno je da se radi o jednom dobrom golmanu, što je on već i pokazao u superligaškom društvu, pogotovo u periodu kada je prvi put bio u Vojvodini. Mislim da je napravio grešku time što je otišao iz kluba, jer da nije, danas bi verovatno bio prvi golman, pošto klub ne bi razmišljao o dovođenju Supića ili Žakule. Sada se vratio, a ne želim da ulazim u to da li je klub učinio njemu ili je on učinio klubu. U svakom slučaju, može se desiti da on bude taj koji će dobiti priliku da brani za Vojvodinu i daj Bože da to bude kratkoročno, jer svi mi težimo da odemo preko granice, kako bismo uzeli neki novac!

FK VojvodinaKordić i Mijatović spadaju u “mlade snage“?

- Kordić je odličan golman. Ne verujem da iko u ligi ima golmana od 17 godina koji poseduje takav kvalitet. Mislim da bi on u skorije vreme trebalo da ode da brani negde u prvoligaškom društvu, kako bi “sutra“ bio pripremljen da stane na gol Vojvodine. Svi znamo da su naši omladinci kvalitetni i da su ubedljivo prvi na tabeli, pa Kordić na svakoj utakmici ima po možda dva-tri šuta na gol. Maltene je bez posla. Mijatović nam se priključio posle povrede i sva petorica golmana odlično rade na treninzima. Tu nemam nijednu zamerku, ali to ništa ne mora da znači, jer za golmana je najvažnije da bude u takmičarskom pogonu.

Koje su najvažnije osobine koje dobar golman treba da ima?

- Najvažnija osobina za golmana je smirenost, kao i to da ima kontinuitet branjenja. Važno je i da ne padne posle greške. Takav sam ja bio: miran i staložen do poslednjeg momenta. Ne smeš težiti onome što nije moguće. Važno je da pričaš, pratiš igru i da si skoncentrisan 90 minuta, jer nekad je najteže braniti na “malim“ utakmicama. Nemaš posla, opustiš se i onda primiš gol sa 30 metara. Takođe, ne sme da te zanima šta ljudi sa strane pričaju o tebi.

Kako ste Vi počeli da se bavite fudbalom, kako ste postali golman i kada Vam je fudbal iz ljubavi FK Vojvodinaprerastao u profesiju?

- Moj pokojni otac je igrao u nižim ligama, pa sam prve fudbalske korake napravio sa njim. Ispred zgrade u Zrenjaninu, uglavnom je bilo nas troje koji smo se igrali kao deca. Dva gola su nam bila dva drveta, pa je onda uvek jedan branio, a dvojica igrali. Jednog dana, komšija Miloš Vidović me je pitao: “Sale, što ti ne bi došao da braniš u Proleteru? Nemamo golmana u toj generaciji.“ Tada sam imao 11 godina. Otišao sam na trening, ali nisam imao želju da branim, već da igram. Međutim, pošto sam bio nov, odredili su mene za golmana. Tako jedan trening, pa drugi, treći i eto… No, ne žalim ni za čim. Možda bih i kao igrač napravio neku karijeru, ali zadovoljan sam i sa ovom svojom golmanskom. Posle omladinaca, otišao sam da branim jednu sezonu za Rusandu iz Melenaca u trećoj ligi i posle dobrih odbrana, bilo je dosta poziva iz drugih klubova. Međutim, Proleter je bio moj klub u detinjstvu i prošao sam njegovu školu. Zvali su me da potpišem ugovor, što sam ja prihvatio, tako da sam od 18-19. godine počeo ozbiljno da se bavim fudbalom.

Kakav je bio Vaš debi?

- To je bila utakmica u Zemunu, kada sam pri rezultatu 0:0 odbranio penal, ali nažalost, u 81. minutu smo primili evrogol, pošto je lopta od prečke ušla u mrežu. Međutim, pamtiću to kao debi iz snova.

Kup SrbijeKako ste doživeli gašenje Proletera i mislite li da postoji šansa da se klub ponovo osnuje od strane bivših igrača, koji su kasnije stekli reprezentativni status i zavidne inostrane karijere?

- Kroz Zrenjanin je prošlo dosta poznatih fudbalera. Nažalost, desilo se to što se desilo, a koliko sam čuo, klub je ugašen zbog nekih 300.000 evra. Bivši predsednik kluba je nađen ubijen u svom vozilu. Stvarno ne znam šta se tu desilo, ali mi je sigurno žao, kako zbog kluba, tako i zbog ljudi koji vole fudbal. Banat igra na Gradskom stadionu u Zrenjaninu, ali je to klub iz Banatskog Dvora i dosta mojih prijatelja i poznanika ne dolaze na utakmice upravo zato što to nije Proleter, nego Banat. Družim se sa prijateljima iz Zrenjanina i inicijativa o ponovnom osnivanju Proletera je uvek tu negde, ali nikako da se ostvari. Čak i kada bi se to dogodilo, klub bi morao da krene od poslednje lige, ali nadam se da će, za nekoliko godina, Proleter ponovo postojati.

Da li biste bili spremni da se lično uključite u takav projekat?

- Kako da ne? Moja porodica i prijatelji su mi tamo i sigurno da osećam neke emocije. Ako bude bila potrebna moja fudbalpomoć, ja sam tu da Proleter ponovo postane klub koji će ostvarivati dobre rezultate i iznedriti mnogo dobrih fudbalera.

Posle sedam godina u Proleteru, 2000. ste stigli u Vojvodinu i tu ostali do 2005?

- Došao sam na poziv Ilije Pantelića. Proleter je tada ispao iz lige, a ja sam još bio pod ugovorom, pa je bilo nekih natezanja, ali legendarni golman Vojvodine i srpskog fudbala, čika Ilija, bio je uporan u tome da ja budem taj koji će braniti za Vojvodinu, posle onih silnih štrajkova i neprijatnih situacija koje su je zadesile. Ja sam to sa zadovoljstvom prihvatio i mislim da mi je to bila jedna odskočna daska za sve buduće što mi se desilo, kao i za ovo što sada radim.

Kakve utiske nosite iz tog perioda?

- Nažalost, nisu cvetale ruže. O svojim odbranam ne bih pričao, ali mislim da sam dosta toga napravio u ovom klubu i ovom gradu. Tada nije bilo lako. Bila je besparica, a možda u klubu nisu radili ozbiljni ljudi da bi se napravili neki veći dometi. No, neću da se vraćam u prošlost. Pamtim samo one pozitivne stvari. Važno je da se upravo one događaju danas. Lagano, ali valjda ćemo stići i do samog vrha.

FK VojvodinaDa li se čujete sa nekim do saigrača iz tog perioda: Jovanovićem, Krasićem, Franciškovićem, Belićem, Poledicom…?

- Čujem se sa Francom i Beladom, a viđam i Belku. Ništa preterano, ali kad god se vidimo, popijemo piće i popričamo.

Dok ste branili za Vojvodinu, bili ste jedan od najboljih golmana u ligi. Međutim, nikada se niste našli čak ni na širem spisku za reprezentaciju. Svojevremeno ste izjavili da je to zbog toga što nemate “gurača u reprezentaciju“. Da li i dalje stojite iza toga i mislite li da su takve stvari i dalje prisutne u srpskom fudbalu?

- Rekao sam i još uvek stojim iza toga, a što se tiče današnjeg vremena, ne verujem da se mnogo toga promenilo. Ja uvekfudbal pričam iskreno i mislim da upravo iz tih razloga, naš fudbal skoro da je dotakao dno. Sada manje pažnje obraćam na takve stvari i gledam samo da dobro radim svoj posao u klubu, ali plašim se da je sve i dalje isto.

S obzirom na to da ste veći deo svoje igračke karijere proveli u Srbiji, da li ste nekad bili suočeni sa nekim “neregularnostima“ (pritiscima, ucenama, pretnjama, podmićivanjem)?

- Nisam. Uvek je bilo priča da će neka utakmica biti nameštena, ali u svoju decu mogu da se zakunem da ni na jednoj utakmici nisam namerno propuštao. Naravno, bilo je slučajnih grešaka, ali uvek sam govorio: “Ako je namešteno, nek naprave pet penala. Ja ću probati svih pet da odbranim.“ Kao fudbaler, pa sada i kao trener, radim pošteno. Pa, dokle doguram. Bog me je nagradio da u 32. godini odem u Ukrajinu i ja mislim da je to upravo zato što sam bio pošten i nisam želeo da se bavim nekim “prljavim“ stvarima.

Ostale ligeKao što ste rekli, iz Srbije ste otišli u Ukrajinu. Prvo u Tavriju, pa potom u Krimtepliciu. Kako je bilo tamo?

- I u Tavriji sam imao debi iz snova. Gostovali smo Šahtjoru u Donjecku i u 55. minutu sam odbranio penal. U prolećnom delu te sezone, od 11 mečeva, na šest sam bio igrač utakmice, a na četiri igrač kola. Kad pričam ljudima, neki bi možda pomislili da lažem, ali meni je najbolja godina u karijeri bila upravo ta prva u Ukrajini. Međutim, tada sam najjače i radio. Zato i sada u Vojvodini praktikujem malo žešći rad, možda jači od onog na koji su naši golmani navikli. Koliko vidim, rezultati su vidljivi i dolazim do zaključka da stvarno treba raditi oštrije. Posle dve godine, sadašnji kapiten Spartaka iz Moskve Dikan nije imao klub i došao je u Tavriju, a ja sam seo na klupu. On je tada bio jedan mlad golman, a ja sam imao već 35 godina. Dobio sam poziv od ekipe iz Krimteplicie, koja je iz istog grada, samo drugo naselje i koja se tada takmičila u drugoj ligi. Nisam bio zadovoljan uslovima, ali sam prihvatio da budem tamo pola godine, pošto mi je ćerka krenula u školu. Gazda je svašta obećavao, a nije plaćao, već je kažnjavao. Cilj je bio ulazak u Superligu, ali realno, nismo imali ekipu za to. Oni su insistirali da ostanem, ali ja sam navikao na profesionalizam i nisam hteo, pa sam se vratio u Srbiju. Tada sam počeo da učim za trenersku licencu.

Da li je tačno da ste tokom prve godine u Tavriji imali ponudu da branite za reprezentaciju Ukrajine?FK Vojvodina

- Nije bilo ništa konkretno, ali se to provlačilo kroz novine. U svakom slučaju, ne znam da li bih to prihvatio. U Ukrajini nema dvojnog državljanstva, pa bih morao da se odreknem srpskog. To je Dević uradio, ali za mnogo veći novac nego što sam ja uzeo.

Po dolasku u Srbiju, završili ste u Novom Sadu, gde ste bili trener-golman?

- Imao sam želju da nastavim karijeru, ali svi znamo kakva je situacija u Srbiji. Imao sam ponude Banata, Spartaka, Radničkog (K) i Novog Pazara, ali nisam želeo da se za sitne pare odvajam od porodice. Ispostavilo se da sam doneo dobru odluku, jer sam kasnije na Zlatiboru, gde sam išao zbog dobijanja trenerske licence, upoznao Zorana Govedaricu, koji je tada bio u Novom Sadu. Na njegov nagovor, došao sam i ja. Naravno, ni tamo nije bajna finansijska situacija, ali bilo mi je važno da počnem negde da radim, da bi mi se desilo ono što se dešava danas. U Novom Sadu sam od rezervnog golmana Vesića napravio čuvara mreže koji je kasnije prešao u Zvezdu i upravo je to bio signal Vojvodini da me dovede. Ne volim mnogo da govorim o svom radu, ali po gradu se dosta pričalo o tome kakav sam trener. Možda je to neka moja ruska škola, koja se nekom sviđa, nekom ne. U Novom Sadu, Vesić je u jednom trenutku ozbiljnije povredio koleno, a drugi golman je praktično još bio dete (17 godina) i pritom smo se borili za opstanak. Zbog mojih prijatelja, porodice Đurović, koja je preuzela klub, ja sam stao na gol da bi se klub spasao ispadanja iz Prve lige i veoma sam srećan što smo uspeli da ostanemo u tom rangu takmičenja. S druge strane, malo mi je i žao, jer nikad nisam branio u drugoj ligi, ali zbog prijateljstva, za nula para, prihvatio sam i to i pokazao neku svoju stranu da svima želim sve najbolje.

Kup SrbijeKoliko je realno da Novi Sad jednog dana zaigra u Jelen Superligi?

- Iskreno, ja bih voleo da se to desi, iako postoji neko rivalstvo između Vojvodine i Novog Sada, mada meni uopšte nije jasno zašto je to tako. Koliko čujem, traje već desetinama godina, ali mislim da je došlo vreme da se Vojvodina i Novi Sad sprijatelje. Poznavajući našeg predsednika Butorovića i braću Milana i Ranka Đurovića, koji vode Novi Sad, mislim da bi oni trebalo da se obrate za pomoć Vojvodini, jer vidim da im ne cvetaju ruže. Svojim igračkim i stručnim kadrom, Vojvodina bi od Novog Sada za nekoliko godina mogla da napravi veliki klub.

Kog golmana iz našeg prvenstva posebno cenite, a koga generalno u svetu fudbala?

- Ne bih nikoga izdvajao. O nekima koji se mnogo hvale, ja nemam takvo mišljenje, a s druge strane, sviđaju mi se neki nepoznati koje sam gledao. Samo, neću o tome da pričam, da ne bi i drugi obratili pažnju na njih. Malo mi je žao što je Supić već branio za Bosnu i Hercegovinu, jer smatram da bi, uz Brkića, imao mesto u našoj reprezentaciji, pa možda čak bio i prvi golman. Što se generalno tiče golmana u svetu, svi pričamo o jednima te istima: Valdes, Kasiljas, Bufon… To je to.

U poslednjih nekoliko godina, golmani su priličan problem u reprezentaciji Srbije. Nedostatak stručnog Međunarodni fudbalrada ili jednostavno period kada nije naišao nijedan talenat?

- Iskren da budem, mislim da ima dosta problema u stručnom radu. Smatram da u mlađim kategorijama klubova nema pravih specijalista koji bi radili sa golmanima, sem u Crvenoj zvezdi, Partizanu i Vojvodini. S druge strane, opet dolazimo do onoga da li je onaj koji brani za reprezentaciju zaista i najbolji.

Ko je bio Vaš golmanski uzor?

- Kada sam bio klinac, tada je Šmajhel bio najpoznatiji. Međutim, nikad nisam imao nekog posebnog uzora, već sam uvek težio tome da budem sam svoj, najbolji što mogu.

Kako komentarišete izbor Ivanovića i Okuke za dobitnike Zlatne lopte FSS?

- Sigurno su zaslužili. Kao što je rekao Okuka, najteže je biti najbolji u svojoj državi i svom klubu. Napravio je ogroman rezultat sa, do tada, prosečnom ekipom u Kini. O Ivanoviću ne treba trošiti reči, jer već dugi niz godina igra u velikom klubu.

Kome biste dodelili Zlatnu loptu FIFA?

- Mesiju… Dobar je i Ronaldo, ali mislim je Mesi ipak iznad njega.

Imate li omiljenu stranu ekipu ili stranu ligu koju volite da gledate?

- Ne… Iskreno, zbog obaveza, sve manje i manje mogu da pratim strani fudbal. Subotom sam zauzet u Vojvodini, a nedelja mi je dan kada posećujem rodbinu u Zrenjaninu. Osim toga, danas ima malo fudbala na televiziji. Ne mogu da shvatim da državna televizija to prepusti Areni, koju 80 posto ljudi ne može da gleda. Makar domaći fudbal je mogao da se prenosi na javnom servisu…

Ko će osvojiti Ligu šampiona?

- Verovatno će jedne te iste ekipe biti glavni konkurenti. Moguće je da ponovo bude neko iznenađenje, jer prošle sezone sigurno niko nije tipovao na Čelsi. Ja bih voleo da se tako nešto desi.

Šta navijači Vojvodine mogu da očekuju u nastavku sezone i gde ćete dočekati Novu godinu?

- Što se mene tiče, mogu da očekuju jedan profesionalan rad, kao i do sada. Nadam se i skoro sam siguran da ćemo ove sezone osvojiti Kup, a u prvenstvu, ništa manje od trećeg mesta, mada bih ja voleo, za početak, bar da razdvojimo Zvezdu i Partizan. Novu godinu ću dočekati u stanu, u krugu porodice. Deca su mi još mala. Nemam rodbinu u Novom Sadu, a da ih ostavljam u Zrenjaninu nekom drugom na teret kako bih ja išao da se provodim, meni to nije zadovoljstvo. Volim da smo svi zajedno, a doći će nam i nekoliko prijatelja, kao i svake godine, tako da je to program što se dočeka tiče – zaključio je Saša Todić, trener golmana FK Vojvodina.