ivi za fudbal i od fudbala. U svakoj akciji je mirođija, borac za svaku loptu, potez i prodor i naravno, gol, koji je kruna svega. Abubakar Oumaru, špic Vojvodine i najbolji napadač u srpskom fudbalu, međutim, naglašava da je pre svega veliki radnik. Učinak na treninzima mu je jača strana, a sve se, kako ističe, ogleda na terenu.

Miljenik novosadskih navijača obeležio je prethodne dve sezone sjajnim partijama i pogocima i u njihovom izboru poneo epitet naj fudbalera Vojvodine. Ako je suditi po jesenjem učinku i delu ovog proleća, izvesno je da će i ove sezone odbraniti titulu.

Trenutno je u žiži interesovanja zbog mogućnosti da predvodi i navalu reprezentacije Srbije, što bi, kako objašnjava, prihvatio istog trenutka.

- Navikao sam na život u Novom Sadu, ovde u Srbiji i zaista živim kao Srbin - kaže Oumaru na početku razgovora kojem je prethodio uobičajen pozdrav, „gde si brate“. - Tako se i osećam, jer imam mnogo drugara i drugačiji je osećaj nego u mom rodnom Kamerunu. Zaista, kao da sam Srbin, jer gde god da krenem, pričam srpski, jedem srpsku hranu, gledam televiziju...

Selektor Siniša Mihajlović međutim, ne želi da razmišlja na tu temu, ali u budućnosti, kod nekog novog selektora?

- On ima svoje principe i ja protiv toga nemam ništa. Takođe, kažem, osećam se kao Srbin i da ja nemam ništa protiv da igram i ako usledi poziv svakako da ću se odazvati nekom novom pozivu i biću tu. S druge strane, ne znam da li će me neko zvati za reprezentaciju Kameruna za koju sam ranije odigrao samo jednu utakmicu.

U tom slučaju se očekuje i pevanje himne?

- Ako ja hoću da igram za Srbiju, moram da pevam himnu i tako da mi to neće biti teško. Naučiću „Bože pravde...“, nije to problem.

Kako živite kao Srbin?

- Potpuno sam se uklopio u način života u Novom Sadu. Najviše preko hrane, koja je vrhunska. Volim sve da jedem, a obožavam gulaše, paprikaše, sarmu, pilav... Posebno dobro jedem kod naše kuvarice Cece, tu u kuhinji fudbalskog centra „Vujadin Boškov“. Sve kreće od jutarnje kafice i kisele u nekom od kafića na „Spensu“ ili na Bulevaru oslobođenja u mom komšiluku pa preko treninga i posvećenosti fudbalu celog dana.

Gde izlazite?

Retko to činim, ali uglavnom po kafićima i češće na lagane večere s prijateljima. U Novom Sadu ima mnogo malih, lepih restorana sa odličnom hranom. Sedimo, slušamo muziku, razgovaramo, zabavimo se malo, pa na spavanje.

Klubovi, diskoteke, muzika...?

- Ove godine bio sam samo jednom i to na proslavi rođendana prijatelja. Odemo i mi igrači, proslavimo neku važnu pobedu...

Imate mnogo povododa za to?

- Dobro nam ide, posebno sada u drugom delu sezone. Ozbiljno radimo i smatram da je rad na treninzima osnova svega. Znamo šta od nas očekuju ljudi u klubu i navijači. Sve ide kroz rad a navijači su tu da nam pogonu sa tribina da se pokažemo boljim na terenu i nada se da će tako biti do kraja sezone.

Uz Aleksandra Kataija i Envera Alivodića činite sjajan napadački trio?

- Oni su vrhunski fudbaleri, dobri igrači koji znaju s loptom. Brzi su i ne treba nam mnogo. Sve lakše ide kada imaš njih pored sebe u timu i dobro je da se uzajamno pomažemo. Takođe, svejedno je ko na kom mestu igra kada smo u napadu i često menjamo pozicije. Imamo dobru komunikaciju i na terenu nemamo problem, kao ni sa ostalim saigračima, jer Vojvodina ima kvalitetan tim.

Jurišate na Kup Srbije kao favoriti?

- Samo na to mislim. To nam je prioritet. Jedva čekam 8. maj i najznačajniju utakmicu. Tada će da se piše istorija.

Ugovor Vas vezuje za Vojvodinu do januara iduće godine, ali svakako da će biti ponuda na leto?

- Ne razmišljam o tome i ne želim da se bavim tim pitanjima. Kažem, mislim samo na Vojvodinu i Kup Srbije. Mnogo bih voleo da ga osvojimo, zna se zašto.

Ipak, želja svakog fudbalera je velika liga, veliki klub?

- Fudbal igram od malih nogu i on mi je na prvom mestu. Znam da je u fudbalu sve moguće. Vojvodina je moj klub, a kada dođe vreme rastanka, voleo bih recimo u Premijer ligu, u Englesku. Smatram da bih tamo mogao da napredujem. Takođe, Bundesliga je mnogo dobra, jaka. Voleo bih da zaigram u najjačim ligama - zaključio je Oumaru.


GOVORI ŠEST JEZIKA

Abubakar Oumaru govori pet - šest jezika, a na novinarsko pitanje da se opredeli za cifru, precizno odgovara.

- Francuski mi je maternji, govorim srpski, engleski, portugalski, kineski, i španski po malo. Takođe pričam i “ausa” i „fulbe“ jezike, karakteristične za deo Kameruna odakle sam i pomalo znam arapski.

REČ, DVE O NAVIJAČIMA

- Navijači su na mojoj strani - kaže Oumaru. - Znam to i osetim podršku i energiju sa tribina koja mnogo znači i meni timu. Mnogo polažu u mene, a ja dajem sve od sebe da im se revanširam na pravi način. Nije me htela lopta u nekim utakmicama. Istina, davao sam golove, neke i odlučujuće i sve je to bila zasluga čitavog tima.

ROĐEN SAM 4. JANUARA

Abubakar Oumaru je rođen 4. januara u gradu Juande u Kamerunu.

- To je tačan datum mog rođenja. Na internetu piše da sam rođen 1. aprila, jer su zamenili cifre. Volim da se šalim, ali ipak taj datum nije moj rođendan - potvrđuje Oumaru.

FRIZURA SE ZOVE „KREP”

Abubakar Oumaru često svrati do berbernice i redovno održava modernu frizuru.

- Zove se „krep“, to je taj stil frizure i iz Francuske je - objasnio je Oumaru.

„RENDŽROVER” PO UKUSU

- Volim brzu vožnju, ali ovde nema uslova za to niti ja vozim brzo. Moj auto je džip, „rendž rover“, mnogo lep i udoban. Motocikle baš ne obožavam, ali volim one sa četiri točka kao vožnju za zabavu - kaže Oumaru.