i ova fudbalska priča, šesta ukupno kada su finala Kupa u pitanju, nije se završila drugačije po fudbalere Vojvodine. Teren su napustili pognutih glava, praznih ruku, bez postignutog gola, osramotivši i sebe i sve one koji su zbog njih juče bili u Beogradu. A takvih je bilo preko 11.000…

Po ko zna koji put, Vojvodina je pokazala onu najgoru crtu svog karaktera, koja je već godinama neizostavni deo njenog identiteta, a to je da gubi onda kada joj pobeda donosi mnogo više od običnog trijumfa. O tome koliko bi osvajanje Kupa bilo značajno pred obeležavanje stogodišnjice postojanja kluba, pred najavljenu rekonstrukciju stadiona “Karađorđe“, za privlačenje novih sponzora i novih gledalaca na tribine, za afirmaciju mladih igrača, koliki bi to bio podstrek pred novu sezonu, izlišno je i bespredmetno govoriti, iz prostog razloga što reči “Kup je naš“ i dalje ostaju utopija, crni humor i surova satira za sve u “pola belom, pola crvenom“.

U vrlo lošoj fudbalskoj predstavi, Novosađani su sinoć bili tim koji za 90 minuta nije stvorio nijednu ozbiljnu šansu pred golom rivala. Ni taj rival nije stvorio nijednu ozbiljnu šansu pred golom Vojvodine, ali srećno izboren jedanaesterac u 16. minutu bio mu je dovoljan da ostvari najveći uspeh u svojoj istoriji.

Jagodina je sinoć iskoristila ono što smo i u najavi meča okarakterisali kao njenu najveću prednost, a to je činjenica da je mnogo veći pritisak bio na fudbalerima Vojvodine. On je bio dodatno pojačan od trenutka kada su “ćurani“ postigli gol i ispostavilo se, bio pretežak za one koji su sinoć nastupili u crveno-belim dresovima.

Iako su, osim Nemanje Radoje, svi u redovima Vojvodine bili veoma bledi, u sistemu igre koji forsira trener Novosađana Nebojša Vignjević, sinoć se videlo i koliko je za igru čitavog tima značajan Nigerijac Naemeka Ađuru. Vezista Vojvodine je protiv Jagodine pružio svoju najlošiju partiju ove sezone, presekao vrlo malo napada protivnika, izgubio većinu duela i neobjašnjivo mnogo grešio u predaji lopte, pa nije ni čudo što je zamenjen sredinom drugog poluvremena.

Međutim, strateg Vojvodine možda je pogrešio kada je Kataija zamenio Šušnjarem, jer iako je ovaj do tog trenutka bio totalno neprimetan na terenu, on je ipak igrač koji jednim driblingom, jednim potezom može da reši utakmicu. S druge strane, Šušnjar je sinoć, kao i svaki put kada je dobio priliku ove sezone, pokazao da ne donosi prevagu i pozitivnu promenu u korist svog tima, pa je i dalje veliki talenat samo na papiru i u timovima manje kvalitetnim od Vojvodine. Kako neko reče, Nemanja Bilbija 2, mada naravno, nije ta izmena razlog zbog kojeg je Vojvodina sinoć poražena napustila stadion.

Sinoćni poraz nije označio samo kraj ovogodišnjeg sna navijača Vojvodine da njihov tim može osvojiti trofej, već i kraj nadanja jedne dobre generacije da može upisati svoje ime u dugu istoriju novosadskog kluba. U protekle tri-četiri godine, Miroslav Vulićević, Branislav Trajković, Vladan Pavlović, Naemeka Ađuru, Aleksandar Katai, Abubakar Oumaru i ostali, uvek su bili nadomak trofeja, ali ga nikada nisu osvojili.

Posle sinoćnog poraza, koji je sigurno i njima bolno pao, biće im sigurno teško, gotovo nemoguće da pronađu motiv da i dalje igraju za tim koji ih je afirmisao i fudbalski stvorio. Na to ih ne treba ni siliti. Ako u Vojvodini zaista sve planiraju unapred, kako se u ovom klubu redovno hvale, onda već sada treba da se okrenu ne sledećoj sezoni, već sledećim sezonama i već od danas krenu u stvaranje nekog novog tima, koji će jednom možda večni san crveno-belih pretvoriti u javu i trofej pobednika Kupa doneti u Novi Sad.

Omladinska selekcija Vojvodine već dve godine nema pravu konkurenciju u svom uzrastu i uz nekoliko iskusnijih, koji su nedavno pristigli i nisu se zasitili igranja na “Karađorđu“, to može biti materijal od kojeg će se napraviti tim koji će jednom, pre svega, zaslužiti da osvoji trofej i neće ga se uplašiti kada ga ugleda pred očima.

Takođe, ako ljude u novosadskom klubu nešto može da raduje, to je činjenica da broj njegovih navijača, uprkos svim tragičnim porazima, neprestano raste i raste. Kada je 2011. godine, na finale Kupa protiv Partizana, na “Marakanu“ otišlo oko 8.000 vojvodinaša, pomislilo se da je to rekord koji dugo neće biti oboren. Međutim, oboren je posle samo dve godine, pošto se sinoć na čitavoj severnoj i više od pola zapadne tribine sjatilo preko 11.000 pristalica crveno-belih, koji su doputovali sa 87 autobusa iz Novog Sada, plus još 35 iz ostalih gradova u Vojvodini, a dobar deo njih je u Beograd došao sopstvenim prevozom. To je ujedno najveći broj navijača koje je jedan klub u Srbiji imao na gostujućem terenu, pa eto, kad nisu igrači, bar su navijači Vojvodine sinoć ispisali istoriju.

A što se tiče fudbalera, njih je istorija progutala.