redsednik FK Vojvodina Ratko Butorović preminuo je juče u Novom Sadu u 59. godini života.

“Gospodo, iz Vojvodine me niko neće oterati! Otići ću onda kada to sam budem hteo.“ Ovim rečima se, sada već bivši, predsednik FK Vojvodina Ratko Butorović najčešće obraćao svojim kritičarima, kojih je, ruku na srce, bilo dosta u poslednjih sedam godina. Ujedno, to je jedno od retkih, ako ne i jedino obećanje koje Ratko Butorović, kao predsednik FK Vojvodina, nije uspeo da ispuni, pošto nije otišao onda kada je to sam poželeo. Otišao je onda kada se tome niko nije nadao, na način na koji niko nije mogao ni da pretpostavi.

Čovek čiji je život bio pun kontroverzi i afera, čije su izjave u javnosti same po sebi svrstavane u udarne i najzanimljivije, iza sebe je, pored porodice i svega ostalog, ostavio i finansijski stabilan klub, redovnog učesnika evropskih takmičenja, čiji su igrači postali cenjeni u klubovima poput Sevilje, Ajaksa itd, a nedodirljivi za one koji se takmiče u našoj Jelen Superligi.

Njegova smrt nikoga nije ostavila ravnodušnim, pogotovo ne one kojima bitan deo svakodnevnice predstavlja i FK Vojvodina, bez obzira na mišljenje koje je imao o njemu, kao i to da li se radi o njegovim saradnicima iz uprave, zaposlenima u klubu, članovima stručnog štaba, igračima, navijačima… Tokom svog predsednikovanja, više puta je podnosio ostavku i nagoveštavao svoj odlazak iz kluba, najčešće iziritiran maćehinskim odnosom Grada prema Vojvodini, ali su svi malo pre spomenuti uspevali da ga nagovore da promeni svoju odluku i da se vrati. Ovoga puta, tako nešto neće biti moguće.

Ovoga puta, FK Vojvodina će dalje morati sama. Tačnije, bez njega. U neku ruku, to dođe na isto. Da se ne lažemo, Butorović je bio FK Vojvodina, stožer stabilnosti kluba i njegovog funkcionisanja i najzaslužniji za sliku koja o FK Vojvodina danas postoji u srpskoj fudbalskoj javnosti. Bez njega, Vojvodini ostaju “samo“ njeno ime, crveno-bele boje, tradicija, klupske legende, ostvareni uspesi i navijači. Međutim, složićete se, nijedan od ovih faktora nema tu moć da ostvaruje nove pobede i dobre rezultate na terenu.

Doduše, Vojvodina i dalje ima solidan igrački kadar i fantastičnu generaciju u omladinskoj školi, ali bez Butorovića, pitanje je dokle će ova činjenica i dalje biti istinita. Broj fudbalera koji su upravo zbog Bate došli u Novi Sad nije mali, a među njih spada čak i najveća zvezda afričkog fudbala svih vremena Stefen Apija, dok su neki, uplašeni da bi Butorović mogao da ode, poput Milana Bojovića, iz tog razloga i napuštali FC “Vujadin Boškov“.

A kada je o trenažnom centru Vojvodine reč, objektu o kojem Partizan i Crvena zvezda mogu samo da sanjaju, a ostali čak ni to, treba reći da je i njegovo renoviranje delo upravo Ratka Butorovića. Mesto u kojem 2005. godine niste smeli da se naslonite na zaštitnu ogradu u strahu da vas ne zakači neka zarazna bolest, danas je fudbalski centar urađen po najmodernijim evropskim standardima.

Osim toga, oni koji pamte taj period i čuveno “Govedaricino prase“, vrlo dobro znaju da je novosadski klub vrlo lako mogao da doživi sudbinu zrenjaninskog Proletera i prosto nestane sa fudbalske scene. Za razliku od nekih drugih, Vojvodinu ne bi došli da spasu ni ministri, ni javna preduzeća, niti bi njen nestanak tada izazvao bilo kakvu reakciju u fudbalskoj Srbiji, baš kao što nije izazvao ni nestanak Proletera, čije je gašenje samo hladnokrvno konstatovano, bez prevelikog žala i emocija.

Jedini koje je teška situacija “stare dame“ bila podstakla na reakciju bili su navijači, koji su i doveli Butorovića na čelo kluba, a sve ostalo je dobro poznata istorija. U Kan Kanovoj eri, novosadski klub je četiri puta dolazio do finala Kupa, četiri puta izborio plasman u Evropu, renovirao FC “Vujadin Boškov“ i stadion “Karađorđe“, otvorio Sportsku akademiju, prekinuo praksu prodaje svojih najboljih igrača svojim najvećim rivalima, ostvario najveći transfer u svojoj istoriji (Gojko Kačar u Hertu za 3,2 miliona), postavio rekord u Srbiji po broju navijača u drugom gradu (11.000 na poslednjem finalu Kupa)…

Naravno, za sve ovo vreme, od strane Butorovićeve uprave, odnosno njega lično, bilo je i grešaka, pogrešnih procena i neobjašnjivih poteza. Međutim, kako mrtvi nisu u stanju da se brane, ne treba ih ni napadati, a bar mi to nećemo činiti.

Priliku da trpi kritike javnosti i preuzme odgovornost za funkcionisanje kluba uskoro će dobiti neko drugi. Ko? Još uvek je rano govoriti. Međutim, prisećajući se ne tako davne istorije, kada su zbog hapšenja Butorovića rukovođenje Vojvodinom na godinu i po dana bili preuzeli Mirko Dubroja, pa potom Vojislav Gajić, i klupsku kasu iz plusa od (tada) pet miliona evra doveli u minus, nije teško pretpostaviti da će se ponovo pojaviti neki lešinar (da se ne uvrede navijači banjalučkog Borca) koji će najpre pokupiti sve pare sa klupskog računa, potom iskoristiti Vojvodinu za ličnu promociju i kada je ponovo svede na nivo kluba koji se bori za opstanak, otići bez traga i glasa. A ukoliko rukovođenje Vojvodinom, koja je (opet Butorovićevom inicijativom) proglašena za klub od nacionalnog značaja, preuzme neko od političara, tek je to posebna vrsta lešinara od koje, žargonski rečeno, praktično “nema odbrane“.

U svakom slučaju, pred Vojvodinom je najturbulentniji period u poslednjih sedam godina. Preživeo je ovaj klub dva svetska rata, preživeće i ovo i nastaviće da živi dalje. Kako, to je već drugo pitanje.