iljadu devesto četrnaeste gospoda iz grada, stvorili su Vojvodinu, simbol Novog Sada... U ovim, početnim stihovima himne navijača stare dame srpskog fudbala svakako je važno i to kada je ona nastala i to šta je, u međuvremenu, postala, ali oni koji je vole će, ipak, u njima posebno apostrofirati reč - gospoda. Jer, da i sama, uprkos mnoštvu burnih mena, nije bila gospodstvena, teško da bi pretrajala ceo jedan vek. A, pretrajala je!

- Vojvodina je institucija, pojam, fudbalska bajka bez kraja ... – kaže, ne krijući emocije, Ilija Pantelić (71) koji je u njoj proveo gotovo pola stoleća. - I moja je, dok budem mogao da hodam, dišem, postojim...

Vojvodinu je, da podsetimo, u samo predvečerje Prvog svetskog rata, osnovala grupa mladih Novosađana, predvođena Kostom Hadžijem, potonjim generalnim sekretarom Fudbalskog saveza Kraljevine Jugoslavije. Njegov lik je, uz ostale, oživljen u popularnom filmu „Montevideo, Bog te video“. Osnivači su, mahom, bili studenti u Pragu, pa otuda u Novom Sadu i crveno-beli dres, sličan onom koji je nosila tamošnja Slavija.

A već citirani legendarni golman koji je taj dres oblačio ravno 348 puta (docnije je igrao za Pari Senžermen, Olimpik iz Marselja i Bastiju) je, kako sam kaže, imao neopisivu sreću da bude član generacije novosadskog kluba koja je, u sezoni 1965/66. osvojila prvu titulu prvaka tadašnje Jugoslavije. Time su i njegovo, kao i imena Silvestera Takača, Žarka Nikolića, Dobrivoja Trivića, Ivice Brzića, Mladena Vučinića, Radivoja Radosava, Stevana Sekereša, Rajka i Veljka Aleksića..., zlatnim slovima, zauvek, upisana u klupsku istoriju.

- Mi smo bili prvi koji smo razbili jugoslovensku „veliku četvorku“ - dodaje, s ponosom, Pantelić. - Ali ništa od toga ne bi bilo da Vojvodina, tada, na svom čelu nije imala i tri zaista velika čoveka: predsednika Arsu Kovačevića - Aku, direktora Vujadina Boškova - Vujketa i trenera Branka Stankovića - Staneta.

Legendarni Panta podseća da je njegova generacija u sezoni 1966/67. stigla i do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona, eliminisavši, uz ostale, tada veliki Atletiko iz Madrida.

- Ispali smo od Seltika koji je u toj sezoni postao i prvak Evrope, golom u samom finišu revanš meča u Glazgovu. Prethodno smo ih, jedini na starom kontinentu, pobedili u Novom Sadu.

Drugu šampionsku titulu Novosađani su čekali do sezone 1988/89. Donela ju je takođe sjajna generacija, koju je trenirao Ljupko Petrović, a u kojoj su, uz ostale, bili i Miloš Šestić, Siniša Mihajlović, Slaviša Jokanović, Svetozar Šapurić, Miroslav Tanjga, Budimir Vujačić, Zoran Mijucić, Ljubomir Vorkapić...

- Odlična organizacija kluba, mlad, ali izuzetno darovit tim i, ono što je uvek najvažnije, ničim pomućeno zajedništvo, otvorili su put do te titule – vraća se Ljubomir Vorkapić (47) u vreme drugog uspona Vojvodine do fudbalskih zvezda. - Ponosan sam što sam bio deo čarobne fudbalske priče u klubu koji je, ne samo meni, otvorio vrata velikog fudbalskog sveta.

On je dres Vojvodine, inače, oblačio tačno 111 puta, a potonje fudbalske destinacije bile su mu naš Partizan, pa španski Herkules i Almeria, portugalska Vitorija i bugarska Slavija.

U ne baš dugom stažu prvotimca najstarijeg srpskog superligaša, aktuelni mladi reprezentativac Srbije Marko Poletanović (20) je, do sada, uknjižio 50-ak nastupa. Nada se da će ih biti još i da će, kao i dva prethodna sagovornika „Sporta“, u inostranstvu krenuti sa bar jednim trofejom osvojenim u našem fudbalu.

- Bilo bi divno kada bismo, na proleće, konačno, uzeli Kup Srbije – kaže najdarovitiji junoša „lala“. - Od dolaska u omladinsku školu Vojvodine sanjao sam da postanem prvotimac i da osvojim titulu ili kup. Prvo se ostvarilo, daće Bog da se, osvajanjem kupa, ostvari i ovo drugo. Bio bi to najlepši, i zaslužen, dar našoj Vojvodini za 100. rođendan!


BESKRAJAN NIZ ZA PONOS

Dug je, gotovo beskrajan, niz igrača Vojvodine koji su nosili reprezentativni dres. Na njemu su, uz mnoštvo drugih, i Vujadin Boškov, Toza Veselinović, Zdravko Rajkov, Ilija Pantelić, Silvester Takač, Dobrivoj Trivić, Ratko Svilar, Petar Nikezić, Siniša Mihajlović, Goran Šaula, Dejan Govedarica, Miloš Krasić, Lane Jovanović, Gojko Kačar, Dušana Tadića, Željko Brkić...

Sam Pantelić je za reprezentaciju Jugoslavije branio 18 puta, a bio je njen prvi golman i u Italiji 1968. kada je postala vicešampion Evrope.


„KARAĐORĐE“ PUNI 90 GODINA

Stadion na kojem Vojvodina i danas igra svoje utakmice, mlađi je od nje tačno jednu deceniju. On je, naime, po nacrtu poznatog arhitekte i tadašnjeg senatora Dake Popovića podignut 1924. i od tada do mađarske okupacije 1941. zvao se „Karađorđe“.

Na inicijativu navijača i uz zalaganje pokojnog predsednika Ratka Butorovića, taj naziv mu je, na radost ogromne većine žitelja „Srpske Atine“, vraćen pre šest godina.