rvak Evrope sa omladinskom reprezentacijom Srbije, dva puta u tom uzrastu šampion s Vojvodinom, ambasador sporta Republike Srpske, isto priznanje u rodnom Trebinju.

Sve su to dosadašnji ukrasi u karijeri mladog napadača novosadskog superligaša Mijata Gaćinovića, ali on ne bi na tome da stane, gori od želje da na proleće upotpuni kolekciju:

- U Vojvodini smo i sebi i drugima već dosadali pričamo o kupu. Kad pomislim ko je sve za proteklih 100 godina nosio ovaj dres, stvarno je naverovatno da nijedna generacija nije uspela da donese pehar u Novi Sad. Nekoliko puta smo se zaista obrukali i zato uoči prolećnog raspleta, gde nam je u polufinalu prepreka subotički Spartak, neki od mojih drugova, valjda zbog uroka, izbegavaju tu temu. Meni to nije problem jer smatram da smo u godini jubileja, zbog kluba i navijača, dužni da svaki dan mislimo samo na trofej koji nedostaje Vovodini.

Na primedbu da bi stvaranje pritiska moglo da bude kontraproduktivno, energično odmahuje glavom:

- Kako se u fudbalu može bez pritiska? To ne razumem. Na kojem god nivou da se igra uvek postoji pritisak u vidu nekog rezultatskog cilja. Pogotovo to važi za klub kakav je Vojvodina, pa još u godini kad se obeležava vek postojanja. Šta hoću da kažem? Pa, to da sve što radimo na ovim pripremama ima samo jedan cilj – trijumf u kupu. Ne mogu, naravno, da tvrdim da ćemo ga osvojiti, ali da treba da smo jedinstvni u želji da ova generacija bude ta koja će konačno dogurati do samog kraja – na to smo obavezni.