ilo da je zbunjivao, prosipao šarm, prema sopstvenom svedočenju gubio kilograme kraj aut linije, Vujadin Boškov je redovno radio jednu stvar, pobeđivao. Član trenerske lige izuzetnih džentlmena bio je poslednji veliki srpski trener...

"Treneri su kao mini suknja, jedne godine u modi, posle ih odlože u ormar", rekao je Vujadin Boškov, a sva je prilika da nije baš mislio na sebe.

Tamo negde na prelazu između osamdesetih i devedesetih, kada je Serija A bila liga izuzetnih džentlmena, baš je bio u modi. Uspeo je da privremeno prenese težište moći na more i to u kraj, gde bolje pevaju, na San Remu, nego što igraju fudbal. Pogotovo kada je Sampdorija u pitanju, do Vujketa jedan sasvim običan klub, osuđen na senku gradskog rivala Đenove.

Naravno, toj najlepšoj priči pod Lanternom prethodile su tri godine u Realu, gde je osvojio titulu 1980. i dva Kupa kralja. Nije uspeo da utoli glad za evropskom titulom koju su Merengesi čekali od 1966. KEŠ ili Liga šampiona svejedno, postaće njegova zla kob. Izgubio je finale od Liverpula desetak minuta pre kraja u Parizu, u tom timu Reala bili su Santiljana, Huanito, Kamačo, Del Boske...

Zanimljivo da je u Seriju A ušao tiho i bez pompe, prihvativši ponudu Askolija koji je jednom nogom bio u nižem rangu. Uspeo je da se sa njima vrati u Seriju A, da bi ga sudbina spojila sa ambicioznim Paolom Mantovanijem, predsednikom Sampdorije koji je stvarao moćan tim. Posle dolaska Roberta Manćinija iz Bolonje, momka koji je obećava Luke Vijalija iz Kremone, Brazilca Toninja Sereza iz Rome, napravljen je nukleus tima koji je obeležio drugu polovinu osamdesetih, u daleko najboljoj ligi na svetu. Đenovljani su u konkurenciji Milana sa letećim Holanđanima, Maradoninog Napolija, Trapatonijevog Intera sa zastrašujućim triom Nemaca, Mateusa, Klinsmana i Bremena, uspela da osvoji dva kupa i Seriju A.

Uz to, Vujke je izgubio dva evropska finala, jedno u KPK, i ono epsko na Vembliju u Ligi šampiona protiv Barselone, kada je Kuman prekinuo snove Đenovljana. Satisfakcija je ipak bio trijumf u Kupu Pobednika Kupova protiv Anderlehta na Uleviju u Geteborgu. Tada su mu produžeci doneli radost, Luka Vijali je sa dva gola srušio Belgijance. Ipak, ostao je praznih šaka na hramu fudbala, pošto je prethodno u Sofiji srušio Zvezdine snove o odbrani titule.

Vratio se još jednom u Sampdoriju posle iskustva u Romi, gde će ostati zapisano da je kod njega debitovao izvesni Frančesko Toti, ali magija je nestala, bez Mantovanija. Karijeru je zaokružio trenirajući Jugoslaviju, odveo nas je na EP 2000. kroz kvalifikacije koje će svi zapamtiti tome što smo eliminisali Hrvate. Ali, nije zaslužio da ga se sećamo po brodolomu protiv Holanđana i generalno tom iskustvu sa reprezentacijom, da ne zalazim u detalje.

Sa ove vremenske distance zvuči neverovatno da je srpski trener igrao uloge za Oskara, sadašnji su "C" produkcija, ne svojom krivicom, jednostavno okruženje u kome rade ih, diskvalifikuje u startu, kada su u pitanju ozbiljne stvari.

O Vujadinu Boškovu i njegovim ranim radovima, titulom sa Vošom će drugi, oni koji pamte. Ostaje poslednji pozdrav čoveku koji je utakmice nazivao dijetom i tvrdio da gubi tri kilograma po meču, dok je u isto vreme igrače ponekad zvao turistima koji ne plaćaju kartu, kada se ne trude dovoljno. Umeo je namerno novinare da ostavi bez reči konstatacijom da je fudbal, fudbal, da je bolje pobediti nego igrati nerešeno...

A opet, najčešće je pobeđivao uz čestitke protivniku, kako i priliči nekom iz lige izuzetnih džentlmena...

Ciao mister...