z sve što je postigao kao igrač najviše klase, vrhunski trener, tehnički rukovodilac nemerljivo zaslužan za prvu šampionsku titulu “Vojvodine” i selektor reprezentacije Jugoslavije, Vujadin Boškov je zadužio naš fudbal, pre svega novosadski, izgradnjom Sportskog centra u Veterniku.

Zahvaljujući njegovom vizionarstvu, visprenom duhu i izraženoj pragmatičnosti, Novi Sad je bio prvi grad na Balkanu koji je dobio objekat kakvim su u to vreme raspolagali samo najveći evropski klubovi.

Kako godine prolaze, postaje sve jasnije koliko je Vujke po idejama i razmišljanjima bio ispred svog vremena i nastojao da pripremi FK “Vojvodina” za izazove budućnosti. Nikada, i ni u čemu, se nije zadovoljavao prosečnošću, uvek je težio najboljem!

- Putujući po Evropi, zapazio sam da svi ozbiljni klubovi imaju centre u kojima fudbaleri treniraju i borave i da je to korisno i isplativo ulaganje - rekao mi je Vujadin Boškov, kada smo razgovarali 6. novembra 1996. godine, posle svečanog otvaranja SC u Veterniku, koji otada nosi njegovo ime. - Smatrao sam da je dobro i korisno da i “Vojvodina” dobije nešto slično, jer je to najbolji i najjeftiniji način da se stvaraju igrači u sopstvenim pogonima i odatle crpi gro prvotimaca, što treba da bude naša težnja i trajna orijentacija. Naravno, u Centru valja istovremeno i odgajati fudbalere za tržište, kao što to već godinama čini slavni “Ajaks” i tako dobro zarađuje.

Dr Petar Bošković je bio u ekipi onih koji su neposredno radili na ostvarenju ove Vujketove ideje, još dok je bila sasvim “vruća”.

- Pre nego što kažem bilo šta o tome kako smo i šta radili, moram napomenuti da je bila velika sreća za Novi Sad i “Vojvodinu” što su na pravom mestu i u pravom trenutku imali čoveka koji je bio toliko dalekovid i sposoban da sagleda budućnost kao Vujadin Boškov - kazao mi je naš najbolji i najpoznatiji stručnjak za gradnju fudbalskih terena. - I danas tvrdim da je u ono vreme samo on mogao doći na ideju da u okolini grada podigne nešto što će se ubrzo pokazati kao neprocenjiv kapital, nešto bez čega je teško zamisliti savremeni fudbal.

Moj sagovornik i geodeta Milan Telarov, simpatizer i navijač “Vojvodine”, dobio je zadatak da izvidi koje lokacije dolaze u obzir za izgradnju Centra. Posle obilaska terena, zaključeno je da vredi govoriti o dva lokaliteta: prvi se nalazio na putu za Budisavu, iza Kaća, a drugi na levoj strani puta za Veternik, koji je pripadao Poljoprivrednom dobru “Novi Sad”.

- Opredelili smo se za ovo drugo iz prostog razloga što je zemljište bilo idealno za fudbalske terene - nastavio je svoju priču Bošković. - Na plodnom i peskovitom terenu godinama je gajeno povrće, tako da nije bilo potrebe za drenažom. Uz to, na njemu su bila i dva bunara, tako da je rešeno i pitanje navodnjavanja i zalivanja. U Meteorološkom zavodu sam saznao da se, zahvaljujući ruži vetrova sa Fruške gore, upravo na ovom mestu ukrštaju blagi talasi vazduha, što je takođe značajno. U Urbanističkom zavodu grada tada je formiran poseban stručni tim, u koji su ušli još i arhitekta Josip Tot i Olgica Marinčić, arhitekta hortikulture. Premerili smo i isparcelisali zemljište na pet igrališta, a snalažljivi Vujadin je sredio da nečije mašine, koje su stajale pored zemljišta, samo za naftu koju je platio, iznivelišu teren.

Otišao je i korak dalje: dogovorio se da nam PD “Novi Sad” ustupi traktore i sejalice pa smo, i bez angažovanja radnika, zasejali travu. Već na proleće naredne godine ona je bila dovoljno visoka da bi se pokosila i na njoj moglo igrati. Busenovan je samo prvi teren, koji je najviše korišćen, a trava je doneta s Novog naselja, iz okoline stadiona “Crvene zvezde”. Na “sponzorskoj” osnovi rešeno je i ozeljenjavanje – Gradsko zelenilo ustupilo je sadni materijal (u vrednosti ondašnjih deset miliona dinara), a “Elektrovojvodina” pozajmila svrdlo, pa su dva radnika sa Stadiona posadila drveće oko čitavog objekta i duž puta do zgrade za smeštaj i boravak igrača, što je oplemenilo čitav ambijent.

Svi ti poslovi su, zahvaljujući Vujadinu Boškovu, njegovoj preduzimljivosti i uticaju obavljeni uz najminimalnije ili najčešće nikakve troškove, a ne sumnjam i da je u velikoj meri doprineo da se brzo i efikasno reši pitanje imovinskih odnsoa sa PD “Novi Sad” i da se zemljište sredinom aprila 1971. godine uknjiži kao vlasništvo FK “Vojvodina”.

Velika je šteta što još jedna inovatorska i za naše tadašnje prilike “futuristička” inicijativa Vujadina Boškova nije bila ostvarena: ozbiljno se bavio pitanjem kako da se u hladnim mesecima zagreva teren na stadionu u gradu. U tom smislu dao je nalog dr Boškoviću da obiđe Švedsku, Finsku, Dansku, Englesku i Francusku i izvidi kako je to pitanje rešeno u ovim zemljama. Pošto je dobio izveštaj, Vujke je kao najcelishodnije rešenje predložio da se iskoristi toplovod, koji i sada prolazi pored stadiona. O tome je čak izrađen i stručni projekat, ali je sve palo u vodu kada je 1974. godine morao da napusti zemlju, pošto ga je visoki državni funkcioner Stane Dolanc proglasio za “običnog tehnomenadžera zapadnjačkog tipa”, što je za ono vreme bio dovoljan razlog za eliminaciju iz društva.

Od Vujketovog vremena Sportski centar na Veterniku više puta je menjao izgled, postajući sve lepši i komforniji, tako da danas po mnogo čemu izgleda sasvim evropski. Tek sada se vidi prava dimenzija svega onoga što je veliki vizionar i praktičar jasno sagledavao još pre skoro pola veka!


Nema igre bez dobrog terena

- Vujadin Boškov je jedinstven i neponovljiv i po tome što je posvećivao pažnju terenima i travi na njima više nego ijedan drugi fudbalski stručnjak kojeg sam poznavao - s neskrivenim divljenjem kaže dr Bošković. - I pored mnogih poslova kojima je morao da se bavi, svakog dana nalazio je vremena da razgovara o stanju terena, pogotovu onog na kome su igrani prvenstveni mečevi. Išao je čak dotle da je na dan utakmice savetovao da se, ako je vreme suvo, teren prska i omekša, a kada je padala kiša da se trava visoko “podšiša”, na četiri centimetra, i povalja valjcima, kako bi bili bolji uslovi za igru. Veoma je poštovao i uvažavao posao radnika koji su brinuli o travnjaku i uvek se prema njima odnosio s punom pažnjom, što im je godilo i dosta značilo. Niko kao on nije bio svestan činjenice da se ne mogu stvarati dobri igrači i da nema dobrog i lepog fudbala bez dobrih terena. Svaka mu čast!