NTALIJA: Zaokret u klupskoj politici u FK Vojvodina potvrdili su dovođenjem na pripreme u Tursku plejadu mladih i talentovanih igrača.

Jedan od njih je i napadač Đorđe Šušnjar (1992. godište), koji je, iako nema još profesionalni ugovor, kao stipendista osetio čar igranja meča za bodove u Jelen superligi.

- Bilo je to u pretposlednjem kolu jesenjeg dela kada je Vojvodina kao domaćin izgubila od Javora 0:1. Ništa nam u toj utakmici nije uspevalo, a mene je trener Babić uveo 15-ak minuta pre kraja. Osećao sam da ću postići gol, ali sam izneverio sopstvena očekivanja. Jednom sam dobro šutnuo, ali je lopta fijuknula preko prečke – priseća se meča s Ivanjičanima Šušnjar.

I ovde u Turskoj, u prvom duelu s Košicama (1:1), nije mu se dalo da postigne gol.

- Tek što sam zamenio Mudrinskog, izborio sam se za loptu između suparničkog štopera i golmana i iz okreta raspalio, ali ponovo nisam imao sreće. Nije me to pokolebalo, kao ni činjenica da sam, kao i ostali saigrači, slabiju partiju pružio u drugoj proveri sa Sigmom (1:1). Mudrinski i ja bili smo odsečeni od veznog reda. Trčao sam non-stop, ali u prazno, pa nam je i učinak bio takav. No, biće bolje, jer tek sad vidim razliku u radu s prvim timom i u mlađim kategorijama – veli Šušnjar.

Zbog operacije prednjih ukrštenih ligamenata kolena pauzirao je polusezonu, ali se potom uspešno vratio na teren.

- U kvalitetnoj ligi Srbije postigao sam pet golova, na spisku sam omladinskih reprezentativaca, priključen sam prvom timu Vojvodine i sve teče zaista lepo po mene. Po završetku prvenstva proveo sam i sedam dana u Holandiji, na poziv AZ Alkmara. Trenirao sam s njihovom B ekipom, dočekan sam izuzetno, a na kraju su mi rekli da će i dalje pratiti moj rad i igre, pa nije isključeno da jednog dana dođe i do ozbiljnije saradnje – veli mladi napadač.

Šušnjara je u fudbalski svet uveo Petar Stolić u Školi fudbala Slovan iz Rume.

- Potom me je na jednom turniru zapazio Svetozar Čiča, pa sam prešao u novosadski Ajaks gde sam bio dve i po godine, putujući tri puta nedeljno na treninge iz Rume. Kada sam prevazišao moju generaciju, Čiča je najtalentovanije igrače predložio poznatijim klubovima. Ja sam se obreo u Vojvodini, a Ivan Rogač u Crvenoj zvezdi. Bio je to pravi potez, jer sam u redovima superligaša naišao na jaču konkurenciju i još kvalitetniji svakodnevni rad. Trenirali su me Zoran Grujić, Zoran Šaraba, Boža Pantelić i Jovo Šarčević koji mi je i sada trener u generaciji 91 – ističe Šušnjar i nada se da će tokom proleća zabeležiti još koji nastup u dresu prvog tima, a da će jednog dana predvoditi navalu Vojvodine.


NEVREME POREMETILO PLANOVE

Nevreme koje je zahvatilo Tursku nije mimoišlo ni Antaliju gde se Novosađani s desetinama drugih ekipa iz raznih krajeva sveta pripremaju za prolećni deo sezone. Vojvodina je juče trebalo da odigra utakmicu s ukrajinskim Iljičivecom, ali već od ranog jutra bilo je jasno da su šanse za takav plan gotovo nikakve. Igrači nisu istrčali ni na prepodnevni trening, već su ga odradili u hotelu „Titanik“. Jedna grupa je pod nadzorom kondicionog trenera Aleksandra Jankovića radila vežbe i kratka istrčavanja u hodniku na četvrtom spratu na kom su igrači Vojvodine smešteni, dok je druga u pratnji šefa struke Branka Babića i njegovih pomoćnika Zagorčića i Dunđerskog vežbala tehniku u sali za skvoš. Bura je bila toliko jaka da je kišne kapi praktično nosila paralelno sa zemljom. Na mnogim ulazima pod udarima vetra voda je prodrla u hotelske odaje, a prema rečima našeg domaćina Haruna Murića, zbog nevremena ni pojedine škole nisu radile. Kako se menja vreme, tako se kreću i razmišljanja neposrednih učesnika. I dok se samo dan ranije razmišljalo o produžetku boravka u Turskoj zbog snega u Novom Sadu, juče su mogli da se čuju i predlozi o ranijem povratku kući jer po buri ovde zaista ništa ne može da se radi na otvorenim terenima. Igračima je ipak najteže palo odgađanje utakmice s Ukrajincima, a u pitanje je doveden i današnji odlazak u šoping u Antaliju kada je igračima, prema ranijem planu, sledio slobodan termin u popodnevnim časovima.


LAPTOP NAJDRAŽI REKVIZIT

Ni lopta, ni kopačke, ni knjiga, nego laptop. Na svakom koraku po hotelu „Titanik“ mogu se videti igrači iz raznih klubova kako i najmanji slobodan tren koriste da se dohvate laptopa, konektuju se na internet i krenu u beskrajni svet četovanja. Ipak, u skladu s vremenskim prilikama, nije uvek lako konektovani se na internet, pa onda svi kreću u potragu za najboljim pozicijama po holovima i hodnicima hotela. Tako smo i zatekli Srbobranca Aleksandra Kataia koji je, uz mnogo truda i upornosti, uspeo da uspostavi vezu s drugarima u Novom Sadu i Srbobranu. Oni koji ga bolje poznaju iz redova Vojvodine odmah su njegov trud prokomentarisali u stilu: „Još da je tako uporan na terenu, gde bi mu bio kraj“, aludirajući na njegov ekstra- talenat, ali i na mladalačku tezu „baš me briga, lako ćemo“, koja je mnogim njegovim prethodnicima u tom uzrastu sputala karijeru, pa su umesto fudbalskih zvezda ostajali na nivou dobrih nižerazrednih igrača iza kojih se samo čula uobičajena priča kako su mogli i morali više.