o završetku takmičarske sezone u kojoj su fudbaleri Vojvodine stigli do petog mesta u Jelen superligi i finala Lav kupa Srbije uslediće ocene sa raznih strana.

Najvažnije će biti one koje među sobom budu doneli sami akteri, dakle rukovodstvo, stručni štab i fudbaleri, ali je jasno i to da se mora uvažiti i glas fudbalske javnosti, najvernijih navijača kojima su utakmice novosadskih crveno-belih više od razbibrige i “ubijanja” subotnjeg (nedeljnog) popodneva.

Generalno, minula sezona je rezultatski neuspešna. Posle najavljenog juriša na duplu krunu ostalo se bez izlaska na evropsku scenu, a odavno je u Vojvodini proklamovano da je Evropa minimum ispod kojeg se ne može. U prvenstvu se baš podbacilo (kao što beogradski večiti rivali drugo mesto uvek smatraju neuspehom, tako i u Vojvodini doživaljavaju svaki plasman ispod trećeg mesta), dok se u Lav kupu stiglo do finala, četvrtog u istoriji i iz tog ugla posmatrano poraz od Crvene zvezde nije katastrofa. Nedopustiv je način na koji se ta utakmica izgubila i kako je ekipa u tom meču na terenu izgledala.

Razloga za tako slab učinak je više, a osnovni je česta promena trenera. Letnje pripreme počeo je Dragoslav Stepanović koji je posle eliminacije iz Evrope (od bečke Austrije) i poraza od Partizana i Crvene zvezde u prvenstvu podneo ostavku, a tim je do preuzimanja Branka Sose Babića vodio Zlatomir Zagorčić. U zimskoj pauzi Babić je potpuno promenio postavku igre, a prelazni rok ocenjen je kao jedan od najboljih u poslednjoj deceniji. Tok prvenstva pokazao je da ta ocena ne stoji, jer najveća pojačanja Sadik Adams i Gruzijac Gjorgi Merebašvili nisu pokazali ni delić onoga što se od njih očekivalo. Istina, igrač iz Gane nije ni dobio pravu šansu, dok je Merebašvili uvideo kako u Vojvodini ne treba da igra (silovanje lopte) ako želi da od jeseni opravda sve ono što se od njega očekuje. Vojvodinu je zadesio i peh s Danielom Mojsovim koji se vratio u Makedoniju i nije došao ponovo u Vojvodinu, uprkos odluci arbitraže UEFA, a reč je o centarhalfu velikih mogućnosti.

Ne treba zaboraviti ni slučaj Kizito, jer je u klubu njegova odluka da ne produži ugovor doživljena kao izdaja, posle čega je usledila ishitrena odluka da reprezentativac Ugande bude eliminisan iz prvog tima, na čega je potom sam Kizito nepromišljeno reagovao izjavama koje nemaju veze s fudbalom. Epilog je bio nerešiv problem levog beka što se i te kako osetilo tokom proleća.

Na kraju je, posle ostavke Branka Babića posle drugog prolećnog kola, ekipu preuzeo Milan Đuričić. Nema sumnje da je Đuričić s najviše emocija u poređenju sa svojim prethodnicima seo na klupu Vojvodine, ali je utisak da nije imao dovoljnu podršku najužeg rukovodstva. Nema sumnje da je tim pod njegovom komandom rezultatski podbacio u duelu sa Spartakom i Radom u Novom Sadu i Smederevom u gostima, gde su očekivani bolji rezultati. U Lav kupu je Đuričić s otpisanim timom pobedio Partizan, ali Crvenu zvezdu, očigledno, nije mogao. Zamereno mu je da je olako izjavio kako će Vojvodina pobediti Zvezdu, ali zar nisu istu grešku načinili i u klubu na čelu s Ratkom Butorovićem kada su jesenas proklamovali juriš na duplu krunu?

U Vojvodini, ipak, nije sve tako crno kako se nekima u prvi mah učinilo. Imena poput Medojevića, Karana, Drinića, Kovačevića, Mitoševića, Kataija, Mudrinskog, Novakovića...pokazala su da Vojvodina u igračima poniklim u sopstvenoj školi ima dobru bazu za tim kadar da lepršavo igra i ostvaruje značajne rezultate u perspektivi. Uz Vulićevića i Bilbiju pre svih, pažljivu dopunsku selekciju i trenera koji će dobiti apsolutno poverenje, pred Vojvodinom je leto kada će svi koji budu predstavljali njen dres i grb imati šansu da se pogledaju u oči, jasno podele odgovornost i procene sopstvene mogućnosti.

Tek završena sezona je idealan primer kako ne bi trebalo da se ponaša klub Vojvodininog ugleda i ambicija. Pouke su, valjda, izvučene.