n je najrasniji srpski napadač ikada, špic, polutka, krilo, rekorder po broju postignutih golova, umetnik s loptom, trofejni trener – novosadska legenda.

Iako na pragu osamdesete, kaže nam da se još oseća zdravo i da bi mogao da radi, „da ne kažem – igram”. Todor Toza Veselinović se u Atini ne lopta često, tek kad ima priliku. Tamo živi sa suprugom Milkom već 30 godina, navikao je na klimu i sredinu koja mu odgovara. Priča, međutim, da Grci nisu dobri drugari ali ga to uopšte ne interesuje. Pre nego započnemo divan o njemu, Salajci, Vujketu, Šekiju i nacionalnom timu, ne možemo a da ga ne upitamo ono što svakog okorelog Novosađana peče u srcu: kada će Vojvodina treći put postati šampion države?

– Kako je krenula, s igračima koje ima, Vojvodina ima budućnost i može da osvoji prvenstvo, koje nije tako jako kao onda kada ga je ranije osvajala.


Pitam jer nas Zvezda i Partizan iznova tuku?

– Pa dobro, meni je Zvezda otela prvenstvo kada smo čekali da pobedi, a ona izgubi 2:1...


Šta biste uradili da ste trener Vojvodine?

– Morao bih da upoznam igrače. Još se ne bojim rada i posla.


Zašto niste ostali u Vojvodini pod zrele dane?

– To nije bilo nikada u pitanju, nisam to mogao ni da zatražim. Da je predsednik Bata spomenuo mene, mislim da bi se našlo načina da se to sprovede.


Da li je tačno kada kažu da ste kao igrač bili nestašni?

– Bio sam šef i radio sam kad niko nije mogao. Kada je Vasić primao golove protiv Sarajeva, dao sam četvrti gol i rekao sam mu: „Lazo moj, ti si dobar golman i ne možeš toliko primiti golova koliko ja mogu dati”.


Vi i Vujadin Boškov – njegova disciplina i vrednoća nasuprot vašem talentu?

– Ne, ne, tu ima velika razlika, ja sam igrao fudbal, a on je branio gol. Bio je izvanredno dobrog skoka, glavom je mogao da nadigra Simu Milovanova. Uvek smo bili dobri prijatelji.


Vaše poznanstvo s Šekularcem nije tako lepo?

– On je upropastio finale s Rusima na Olimpijadi u Australiji, to smo svi videli. Šeki je prošao jednog od najboljih centahalfova, i njega je predriblao. Pratim akciju, i samo da mi vrati loptu, da je uguram u prazan gol, a on tako dva, tri puta. Kažem mu: „Šeki, ja ću priznati da si ti dao gol, samo da ga damo”. Međutim, gol koji smo dali sebi, uzeo nam je uzeo zlato.


Važio je za sebičnog?

– Jeste ali ne sebičan, onako... Evo još jedan primer. Na treningu je Stankovića prešao i zaukao se, trči bez lopte, ovaj vija Šekija, a on mu kaže: „Eno ti lopta tamo, što trčiš iza mene?”. I Stanković mu lupi šamar.


Novac je ubio draž fudbala?

– Fudbal ima dekadenciju. Ne igra se onako kako se nekad igralo, s ljubavlju... Ovi danas sve proračunato rade, od predsednika, trenera, do igrača.


Rekli ste, „bolje biti staromodan nego pomodan”?

– (smeh) Da, to su štosovi...Čitam, prodaju igrača za 80 miliona evra, prosto ne mogu da verujem. To nije realno, da fudbaler pored tolike gladi vredi toliko. Ja ne bih uzeo pet, a ne osamdeset.


Šta je pošlo dovraga 1984. na EP u Francuskoj, kad ste bili selektor Jugoslavije?

– Imali smo prvenstvo posle kog nismo mogli da radimo pripreme, išli smo direktno. Igrali smo pripremne utakmice s Španijom i Portugalijom i pobedili ih u gostima. Izgubili smo posle tri utakmice, na terenu je umro fizioterapeut Milenović. Bio je to velik udarac za sve nas.


Optužuju vas da ste prečesto menjali tim?

– Ja sam tražio tim. Nisam ga imao, skupio sam tim koji je mogao da uradi nešto. Jedva smo prošli kvalifikacionu grupu, Norvežani su nas tukli 3:1, potcenili smo ih.


Čega Srbija treba da se čuva u Južnoj Africi?

– Sad je više izjednačeno, Gana nije lak protivnik. Možemo biti i prvi, rekao je Žigić, daleko je to. Kad su nas Argentinci pobedili na prošlom prvenstvu – isto smo pričali.


Vaša porognoza?

– Ne mogu da kažem prognozu, samo želju. Ne poznajem timove, a želja mi je da prođemo u drugi krug, jer se tamo može bolje igrati.


Rekli ste da je Novi Sad zakržljala, nikad formirana metropola?

– Pa to je otprilike tako, kao i sve u državi. Ono što je najvažnije je da ljudi gladuju. Vlada mora da uzme stvar u svoje ruke, svega ima - a sve nije dovršeno.


Da li Salajčaninu u vama nedostaje linija razdvajanja s Podbarom, u Temerinskoj ulici?

– To je bilo. Tuče, mi i oni, bacanje kamenja. Izgledalo je kao borba, ali mi smo se sutra ljubili. To kao da je bilo montirano.


Pominjete gladne, a stara izreka kaže „kad Toza ima novaca i mačke jedu krempite”?

– Jeste, bilo je tačno. Othranjivao sam decu, dečka i devojčicu. On je u Švedskoj, bio je da se javi, s ženom i decom, nije zaboravio. A mnogo je bilo onih: “E, ima Toza para, daj toliko i toliko”, a onda, silom prilika, ni sam ne znam kako, ostao sam bez para. „Slušaj, daj mi deset hiljada ne znam kojih para”, ja kažem „ne dam, kad sam imao dao sam ti”, a on „što si bio lud”! Mene to ne tangira.


Negde vam se vratilo, ako ništa, dobili ste na grčkom lotou?

– Tri lotoa, 215 miliona drahmi.


Šta bi s tolikim novcem?

– Neko mi je i ukrao, delio sam, davao. Ludo se to izračunalo.


Prati li vas grčka javnost danas?

– Pitaju me imaš li prijatelja, kažem: “Ja u Grčkoj nemam neprijatelja”. Mene ljudi vole, ovde sam stvorio nešto što oni nisu mogli - prvaci bez ijednog stranca, isto i u Turskoj.


Kako je živeti u Atini dok traje nezapamćena kriza?

– Bore se. Bivši predsednik se, ne sluteći, primio posla, a 350 milijardi duga imaju. Trče, skupljaju, ne zna se kako će biti.


Može li Srbija da izvuče pouku iz grčkog primera?

– Pa, kad uđe u evropsku zajednicu, ne znamo šta može da bude... Ako tamo ima toliko puno novaca, ne znam šta sve može biti.