subotu 4. septembra, od 17h, fudbaleri Vojvodine će, bez pomoći nekolicine reprezentativaca iz svojih redova, na “Karađorđu“, odmeriti snage, u prijateljskom meču, sa NK Čelikom iz Zenice.

Duel ove dve ekipe, nakon više od dve decenije od poslednjeg meča, a u pauzi srpskog i BiH prvenstva, treneri Zoran Milinković i Abdulah Ibraković, iskoristiće za uigravanje linija tima pred nastavak istih. Voši sledećeg vikenda sledi borba na Banovom brdu, za očuvanje vrha JSL lige, a Čeliku pokušaj da se popne više od 13. mesta lestvice (samo pet osvojenih bodova iz isto toliko odigranih mečeva, uz jedan trijumf i to u prvom kolu nad Zrinjskim), na duelu (na čuvenom “Bilinom polju“ – prvi meč na njemu Čelik je odigrao 4. oktobra 1972. protiv slavne Fiorentine – ovo se smatra najvećim duelom koji je NK Čelik odigrao u svojoj istoriji; danas kapaciteta 15.292 mesta, a 35.000 “duša“ je bilo na tom premijernom meču, plus 15.000 ljudi je ostalo ispred samog stadiona; danas ga za domaće mečeve koristi i reprezentacija BiH) sa sarajevskim Olimpikom. I minulu sezonu, NK Čelik je okončao na 13. mestu tabele, sa 35 osvojenih bodova iz 30 odigranih kola.

Čelik je osnovan 1945. godine, odmah nakon oslobođenja ovog mesta u Drugom svetskom ratu, a nije čudo da je Klub dobio ovo ime, jer je Zenica poznata po proizvodnji gvožđa i čelika, koji se u ovom gradu obilno eksploatiše još od 1882. godine, te se smatra centrom crne metalurgije u ovom delu Evrope. Naravno, grad je poznat i po KP Domu, a po ljuduma smeštenim u njemu, navijačka grupa koja bodri Čelik, nosi i ime (“Robijaši“).

Trostruki su osvajači šampionata (koje je i počelo 1995. godine, pa je Čelik prvi pobednik prvenstva i Kupa) BiH (1995, 1996, 1997), dvostruki osvajači Kupa svoje zemlje (1995, 1996), te dvostruki pobednici Mitropa (Srednjeevropskog) Kupa (1971 – pobedio u finalu Austriju iz Salcburga, 1972 – pobedio Fiorentinu, gorepomenuti meč je bio revanš-duel). Naredne 1973. godine od “het-trika“ će ih u finalu, “odvojiti“ mađarska Tatabanja, a 1980. godine, će biti drugoplasirani tim grupe (nije se dalje takmičenje nastavljalo) iza italijanskog Udinezea. Isti internacionalni trofej, osvojila je i FK Vojvodina 1977. godine (bili smo, takođe, pobednici grupe).

U sezoni 1973/1974 bio je jesenji prvak (najveći uspeh u nekadašnjoj zajedničkoj državi) velike lige SFRJ, ali je istu, na kraju, okončao tek na petom mestu. Takođe je 1975. godine bio pobednik grupne faze Rapan kupa (održava se od 1961. godine - docnije Intertoto kup; u ovom takmičenju se od 1967. ne igra plej-of, pa faktički nema konačnog pobednika; isto će “osvajač“ biti i FK Vojvodina, naredne 1976. godine), a iste godine su Čelikovi omladinci, osvojili Kup Jugoslavije.

Tako će ova dva (trenutna) korisnika “Jomine“ opreme, ponovo “ukrstiti mačeve“, nakon dalekog 28. maja 1989. godine, kada je FKV, pred 7000 svojih navijača, golovima Milana Popovića u 20’ (na asistenciju Miloša Šestića) i Miroslava Tanjge u 46’ (na asistenciju Siniše Mihajlovića), savladala Zeničane (poslednjeplasirani tim lestvice, što je ostao i do kraja prvenstva) sa 2:0. To je bilo u 32. kolu tadašnjeg šampionata, da bi samo tri dana kasnije, FKV na istom mestu, ali i pred prepunim tribinama, pobedila i tuzlansku Slobodu i osvojila drugu titulu prvaka u svojoj istoriji.

Kako će biti u subotu (i dali će Zeničani uspeti da zatresu mrežu Vojvodine, koja miruje još od 13. maja, računajući i prijateljske mečeve) ostaje nam da vidimo (jedino je sigurno da ovoliko gledalaca, kao na poslednjem međusobnom duelu, teško da će biti na “Karađorđu“), a mi koji nameravamo da dođemo, se nadamo da ćemo imati šta, od fudbala, da gledamo, kao i da bi sutrašnja pobeda nad Čelikom možda mogla da znači i najavu našeg stremljenja, ka ponavljanju uspeha iz 1989. godine.