nedelju fudbalski Novi Sad očekuje još jedan veliki događaj. U goste nam dolazi lider na tabeli i aktuelni šampion države, beogradski Partizan. Jedino ostaje velika žal što će popunjene tribine i borbu na terenu sigurno zaseniti primitivno skandiranje dela navijača beogradskog kluba.

Prošle su gotovo dve decenije od kako pristalice crno-belih boja redovno u Novom Sadu otvoreno vređuju jedan deo građana Republike Srbije. Sudije i delegati na tim mečevima, po običaju, ostajali su nemi na takvo skandiranje.

Eto, i u ovo vreme kada se fudbalska Srbija izborila za civilizacijsku tekovinu da se ne vređaju crnoputi fudbaleri i dalje se toleriše praksa primitivnog skandiranja kada se igraju utakmice protiv Vojvodine. Nadajmo se da će ljudi koji su zaduženi za budućnost srpskog fudbala konačno uraditi nešto kako bi se stalo tome na put.

Ti tzv. navijači svoje ponašanje pravdaju „patriotizmom“, pa zato i ne mogu a da ne prokomentarišem neke čudne anomalije tog rodoljublja. Pre nekoliko meseci preminuo je najbolji igrač u istoriji FK Partizan. Neka mu je večna slava i spomen. Međutim, kada bi se detaljnije pregledaла biografija dotičnog fudbalera, došli bi do vrlo interesatnih podataka.

U ratnoj 1941. godini, kada se trebala braniti otadžbina od napada fašističkih sila, legednu Partizana ne vidimo u jugoslovenskoj uniformi, već kao fudbalera bečke Admire (države koja je tada bila sastavni deo Trećeg rajha). Kada se vratio u tzv. Nezavisnu Državu Hrvatsku 1942. godine dobio je nameštenje u jednoj „kaznenoj ustanovi“, zatim je postao „domobranski djelatnik“, a imao je i tu čast da obuče i reprezentativni dres Pavelićeve države. Na kraju rata, kako bi spasao sebe i svog brata Otoa (koji se zbog svog učešća u Drugom svetsku ratu nalazio u logoru) prelazi u beogradski Partizan i tako pere svoju biografiju.

Od 1941. godine pa do 1944. godine od fašističke ruke je stradalo na hiljade navijača i čak sedmorica igrača prvog tima FK Vojvodina. Možda baš i zato nismo u njihovim očima pravi rodoljubi, jer nas je osnovao krem srpskog građanstva Novog Sada, možda nismo rodoljubi zato što naš grb nema ni komunističku petokraku niti šest baklji, možda nismo velike patriote jer su naši legendarni igrači stradali od fašista, a ne da su igrali za njih?

Na nama VojvodiNAŠIMA je da još jednom dođemo na stadion i da fer i sportski navijamo i pokažemo na delu zašto naš grad ponosno nosi epitet Srpske Atine.