današnjem izdanju rubrike "Vojvodinaši", predstavićemo Vam Мilovana Stojkovića, predsednika zbora navijača Vojvodine sa početka osamdesetih godina prošlog veka. Stojković je ostao upamćen kao jedan od najvernijih i najiskrenijih navijača koji je naš klub ikada imao. Nikada nije žalio svoja finansijska sredstva da pomogne rad kluba, niti je bilo tog gostovanja koje je za njega bilo daleko.


U našoj arhivi našli smo jedan zanimljiv intervju sa njime:

„Imam 54 godine i po zanimanju sam automehaničar u „Elektrovojvodini“, gde sam zaposlen, radim kao šef odeljenja za unapređenje mehanizacije. Živim sasvim jednim običnim životom, nemam mnogo radosti, a moja jedina ljubav je F.K. Vojvodina. Sve moje slobodno vreme posvećujem toj ljubavi, pomalo zaspostavljajući porodicu. Nema dana, da nisam u klubu ili na treningu, a kada dođe utakmica, u mojoj kući kao da je „svetac“. Volim fudbal, ali najviše volim Vojvodinu jer oni su moja deca.

Imao sa samo tri godine kada sam ostao bez oba roditellja. Iz rodne Bele Crkve doveli su me u Novi Sad i smestili u dom. Ostao sam tu dok nisam napunio 12 godina, a onda su me poslali u Osijek da naučim zanat.

Prvi put sam u tom prelepom slavonskom gradu video fudbal, i odmah se zaljubio u njega. Nekoliko godina igrao sam na mestu polutke i halfa osiječke Slavije, a onda čini mi se da je to bilo 1939. godine „uživo“ video fudbalere crveno-belih. Ne sećam se kako, tada sam se upoznao sa golmanon Edom Placom, kasnije mojim velikim prijateljem, i crveno bela boja od tada je strujala mojim venama.

Došao je rat, po njegovom završetku preselio sam se u Novi Sad i zaposlio se. Jedno vreme bavio sam se boksom i biciklizmom, ali sam se to ubrzo napustio jer sam postao navijač. Strasan navijač Vojvodine, koji nije mogao da zamisli nedelju bez fudbala i svog voljenog kluba.

Upoznao sam se sa fudbalerima. Stručnim rukovodstvom, postali smo prijatelji, putovao sam sa njima...Događale su se razne zgode. U sećanju mi je jedna koja se tiče bivšeg golmana Lazara Vasića. Biće da je to bilo 1953. godine, Vojvodina je putovala u Vršac. U kupeu su sedelie Edo Plac (stalno je nosio šešir na glavi), Đurica Avramović i Joca Marjanović. U jednom momentu Đurica i Joca skinuli su šešir Edi i bacili ga kroz prozor. Eda se strahovito naljutio, i nasledećoj stanici je sišao sa namerom da pronađe šešir koji mu je bio veoma drag.

Vojvodina stigne u Vršac ali nema golmana. Tada na gol stade talentovano krilo Lazar Vasić, stane i opstane niz godina, i proslavi se kasnije braneći penale.

Od svih generacija crveno-belih najviše sam voleo onu u kojoj su igrali Boškov, Rajkov, Veselinović...oni su brate znali da igraju fudbal. Sve su u fudbalu znali, imali su tehniku, maštu, imali su igru, davali su golove...Ovi današnji imaju snagu, imaju znanje, ali nije to „ono“. Nemaju igru, retko, tresu protivničke mreže. A ja kao navijač, upravo hoću to golove! Hoću igru i golove.

Nekada su moji ljubimci bili Vujadin Boškov i Ilija Pantelić, a od ovih koji sada igraju najviše volim Martina Novoselca. Taj momak zna fudbal, a volim ga i zato što je pošten i lepo vaspitan. Još da je uz njega vojnik Vlada Trifunović, od mene srećnijeg i zadovoljnijeg navijača ne bi bilo.


Eto kako su nekada razmišljali navijači Vojvodine. Što je već jednom rečeno na forumu, najveći tragedija ove generacija navijača Vojvodine što je izgubila vezu sa onima koji su bodrili klub u sedamdesetim i šesdesetim godinama prošlog veka. Nenadoknadiv gubitak. Drugačija bi pesma bila na terenu i tribinama da je ta veza među generacijama naših navijača sačuvana!