iroj javnosti malo je poznata činjenica da su legendarni stihovi Đorđa Balaševića, navedeni u naslovu ovog teksta, namenjeni igraču a kasnije i treneru Vojvodine, Slobodanu Bobetu Pavkoviću. Danas Vam prenosimo intervju koji je Pavković dao za sportski list "Tempo" 28 avgusta 1974. godine. Nešto pre toga, otpočelo je 29. prvenstvo Jugoslavije u fudbalu. Vojvodina je u premijernom meču sezone na svom terenu pobedila ekipu Hajduka iz Splita sa 2:0.

"Neverovatno! Ovaj momak igra kao pravi rutiner — ushićeno su prokomentarisali poklonici fudbala trenutak kada je Slobodan Pavković, nova polutka i nova nada novosadske Vojvodine i jugoslovenskog fudbala, Hajdukovom reprezentativcu Rizahu Meškoviću dao gol kao — velemajstor. A taj gol je došao upravo kao kruna jedne sjajne jgre, koja će zacelo od ogromnog televizijskog gledališta ostati i upamćena, da bi na sve to mladom fudbaleru stigla još i silna priznanja i čestitanja, a što je najlepše, priznanja i častitanja i od njegovog trenera, i, u isto vreme i promocija u standardnog prvotimca. Sve je, dakle, ispalo kao u najdivnijem snu: dečačke ambicije su uveliko ostvarene tek po samom izlasku iz dečaštva, jer Pavković još nije napunio ni svoju devetnaestu godinu.

I dok u novosadskom restoranu "Crvena čizma" razgovaramo sa novim junakom novosadskog fudbala, on, s neskrivenlm snebivanjem, kaže:
- Sve me ovo naravno, veseli. Ali ništa od ovog ne primam kao neko naročito iznenađenje, možda i zato zato sam sve to priželjkivao i hteo — godinama. Ja sam u Vojvodini od svoje četrnaeste. Ne znam koliko je značajno to da sam dvaput po šest meseci »najozbiljnije« ostavljao fudbal. Znate, dode do neuspeha u škali, i onda dođu nerviranja i prepiranja sa roditeljima, i ono: »Dok ne popraviš slabe nema fudbala...«

A ja sam, pravo da vam kažem, izmedu knjige i lopte, daleko više voleo loptu. Ušla mi je, nekako, u krv. Jedva sam čekao da dođem iz škole da bih pohitao u društvo lopti...Zašto toliko volim loptu? Ne znam, verujte ...

Uostalom, zašto razglabati: zašto momak voli loptu — kad jedna stara mudrost veli da ne valja dirati u tuđu ljubav. U svemu je najvažnije da Slobodan u fudbalu nalazi zadovoljstvo kakvog za njegja nema nigde drugde, i najvažnije je, kako on sam kaže, da mu je »krenulo«.

-Naravno, mislim da je za uspeh neophodno znanje, ali isto toliko i sreća. Bar meni se tako čini. Samo onaj ko uspe zna koliko je teško —uspeti. Drugima to ispada drugačije. A mladom fudbaleru, i onda kad je talentovan, nije lako upasti među najboljih jedanaest. Stariji rgrači teško podnose mlađe. Ne znam zašto je tako. Valjda se boje za svoje mesto. No, sve ja to razumem, svi mi od fudbala — živimo. I baš zato je i teško bitl i objektivan, kad se dođe u situaciju da se gubi — hleb. Ali, hoću da kažem, da sve ovo treba — izdržati.

Fudbal je, izgleda, sasvim osvojio ovog mladog čoveka. Zato on i poraze i svoje slabe igre prima i podnosi veoma teško.
-Kad moj tim izgubi, i kad uz to i ja igram slabo — sve mrzim. Tada mi nije ni do čega. Ništa ne mogu da radim, sve me nervira, psihički postajem razdražljiv, i tako to traje najmanje dva dana. U školi sam zbog toga uvek imao problema ...

Uz fudbal Slobodan Pavković ima još jednu veliku Ijubav.
-Da, moja druga velika ljubav je gitara. Od sedme godine sviram harmoniku, a negde od trinaeste gitaru. Bio sam sakupio nešto para i kupio polovnu od jednog druga, a nedavno, kada sam primio svaju prvu platu, otišao sam u prodavnicu i kupio najlepšu i najskuplju gitaru koja se tamo nalazila.

A šta mladi Pavković misli o svojoj Vojvodini?
-Imamo odličan tim. Ove godine ćemo igrati za publiku, dogodine — za prvo mesto.

Slobodan Pavković je Novosađanin. Rođen je 22. oktobra 1955. On je dete radničke porodice. Ima i dve mlađe sestre.
-Otac mi je nekada zabranjivao da igram fudbal, ali kada je uvideo da ne može da me odvrati, popustio je. Sada, kad donesem nešto para — zadovoljan je.

-Da li ste imali, odnosno da li još uvek imate uzora?
-Jednog uzora nemam, all postoje igrači koje pažljivo posmatram na terenu, pratim im svaki pokret, pokušavam da od svakog »ukradem« ponešto. Aćimović me, realno, oduševljava. Kad ga posmatram imam utisak da sve zna u fudbalu. Izgleda mi nekako svemoćan, stabilan. I o Jerkoviću iz Hajduka imam veoma dobro mišljenje. To je prefinjen fudbaler.

-Navijači vas zovu Johan Krojf. Odkud taj nadimak?
-Navijači ko navijači: uvek nešto izmisle. Ali ne mislim da me zovu Krojf zato što igram kao Krojf, nego onako".