ituacija u današnjem vrhunskom sportu takva je da nema sportiste koji je spor, slab ili koji nije izdržljiv. Ukoliko su nam poznati osnovni principi trenažnog procesa, anatomije, fiziologije, poprilično lako dolazimo do zaključka da je velika većina tih (motoričkih) sposbnosti genetski predodređena (brzina, snaga...). To svakako u prvi plan izbacuje potrebu za selekcijom, koja je krucijalan faktor ukoliko nam je cilj vrhunsko sportsko postignuće.

Na ovu potrebu nas posebno podsećaju naši fudbalski klubovi koji gotovo svake godine ispadnu bar za jedno kolo ranije u evropskim takmičenjima. Gledajući evropske fudbalske lige zaljučujemo da su te zemlje usavršile sistem selekcije, jer prava je retkost videti sporog ili slabog igrača, a da ne govorimo slabog i sporog u jednom, što je pak čest slučaj u našem sportu. Nema sumnje da svaki značajniji rezultat u sportu počiva na principima selekcije.

Pronaći brze, jake, izdržljive igrače, princip je koji je zastupljen globalno. Razlika je samo u načinu selekcije. U toj priči o principima/sistemima selekcije na scenu stupa školski sport, kao najefikasniji princip za pronalaženje genetski nadarene dece. Zašto? Kada imate priliku da testirate motoričke sposobnosti gotovo kompletnog dečijeg naraštaja u zemlji, to je privilegija je koja nije merljiva. Baza je potpuna (svako dete rođeno u zemlji mora proći kroz sistem školstva).

Time nam se pruža prilika da od najranijih dana vršimo baterije testova gde bi stekli uvid u motoričke sposobnosti svakog deteta. Ovde pričamo o tri treninga/časa fizičkog vaspitanja nedeljno, kroz koje bi decu mogli testirati i trenirati. Rezultati bi se kompjuterski obrađivali. Svako dete bi kao i kod lekara imalo svoj karton sa podacima o psihofizičkim sposobnostim i eventualno primenjenom trenažnom procesu, ili odsustvu istog. Nakon devete godine, analiziraju se svi podaci stečeni u periodu od sedme do devete godine. Tu na scenu stupaju profesor fizičkog vaspitanja i tim stručanjaka iz sporta (komisija) koji nakon analize daju preporuku/mišljenje, da li je dete predisponirano za sport i ako jeste, za koji?! Dete koje je usmereno na određene sportove na osnovu svojih fizičkih karakteristika svakako će imati više šansi za uspeh, što i jeste glavni cilj ove selekcije.

Eventualno prepuštanje dece u ruke nestručnih ljudi može imati višestruke posledice, kako iz zdavstvenog tako i sportskog ugla. Podatak koji ide u prilog školskom sportu - trenažni program izrađuje tim najboljih stručnjaka u zemlji, a takvom planu i programu bilo bi izloženo svako dete koje pohađa školu.

Na taj način bi se eliminisao problem lošeg rada sa decom u njihovom najranijem trenažnom dobu, koje je i najosetljivije na eventualne greške i propuste. Kašnjenje sa radom na određenim motoričkim sposobnostima čini nenadoknadivu štetu.

Takođe, bavljenje sportom u tom dobu može dovesti do mnoštva problema ukoliko se ne radi stručno, pa i problema poznatog kao rana specijalizacija. On se ogleda rezultatima/trofejima u mlađim uzrasnim kategorijama i manjkom vrhunskih igrača u seniorskoj konkurenciji (problem naročito karakterističan za našu košarku).
Jurcanje ka cilju nikako ne moze biti dobra strategija u priči zvanoj vrhunski sport, tako da preskakanje bilo kog stepenika na putu razvoja umanjiće šanse za postizanje krajnjeg cilja - stvaranja vrhunskog sportiste, koji u današnje vreme ne može to biti ukoliko nije brz, jak, izdržljiv...

Na kraju ove priče, mislim da gore navedeno apsolutno govori u korist jednog ovakvog, školskog sistema, kao i činjenice da ga primenjuju neke od najuspešnijih zemalja u sportu - Španija, Amerika, itd, ali put od priče/strategije do primene, često završi u slepoj ulici.